Čudesni kofer Leona Štukelja

O Leonu Štukelju, najuspešnijem jugoslovenskom olimpijcu, maltene se sve zna. Međutim, postoji jedna neispričana, a vrlo važna priča o njemu. Zapravo, ovo je storija o koferu koji mu je spasio život za vreme Drugog svetskog rata. Čuli smo je od njegovog unuka Mihe Pauka i direktorke Dolenjskog muzeja u Novom Mestu Jasne Dokl Osolnik.

U kolekciji našeg muzeja nalazi se i kofer koji je Leon Štukelj tražio da mu se napravi 1936. godine, za odlazak na Olimpijske igre u Berlinu – kaže Jasna Dokl Osolnik. – On je taj kofer koristio sve do svoje smrti. Kofer je mali, a pošto je i Leon bio sitne građe, on je rekao da je taman bio za neko vikend putovanje. Da je tu mogao da smesti sve što mu treba za takav put. Možete da vidite na fotografijama, i kasnije kada je išao u Barselonu, 1992, kako nosi ovaj kofer. Posle njegove smrti, mnogi su želeli da imaju ovaj kofer. Pričalo se da je ovaj kofer, zajedno sa medaljama, u Lozanu odneo Huan Antonio Samaran, ali srećom, to se nije desilo. I tako je posle 20 godina, ovaj kofer, sa ostalim stvarima došao u Muzej u Novom Mestu. I sada je deo stalne kolekcije Muzeja.

---

Posle njegove smrti, mnogi su želeli da imaju ovaj kofer. Pričalo se da je ovaj kofer, zajedno sa medaljama, u Lozanu odneo Huan Antonio Samaran, ali srećom, to se nije desilo.

---

Pre no što dođemo do tog dramatičnog trenutka, kada Štukelj gleda smrti u oči, podsetimo na njegovo detinjstvo i najveće sportske domete. Rođen je u Novom Mestu 1898. godine, a preminuo u Mariboru, 1999, četiri dana pre svog 101. rođendana.

Leon je bio sokolac. Postao je soko sa devet godina. Zanimljivo je da ga nisu privukle vežbe koje su izvodili, nego više odeća koju su nosili i pesme koje su pevali. Tek kasnije je ustanovio da ima talenat za kretanje. Nikada sebe nije opisivao kao gimnastičara, već kao vežbača. I tako je postao gimnastičar u soko klubu, zatim odličan sportista i na kraju olimpijski šampion. Prvu olimpijsku medalju osvojio je 1924. i vratio se u Novo Mesto kao olimpijski prvak. Tada ga je na balkonu Gradske kuće sačekao gradonačelnik Novog Mesta i pozdravio ga sa: Ave Triumfator! I to je jedan od naziva koji smo koristili prilikom obeležavanja njegovog stotog rođendana – kaže Jasna Dokl Osoklnik.

Štukelj je osvojio šest olimpijskih odličja: dva zlatna (višeboj i vratilo) u Parizu 1924, jedno zlatno (krugovi) i dva bronzana (višeboj i ekipno) u Amsterdamu 1928, i bronzano (krugovi) u Berlinu 1936. Njegova zbirka bila bi sigurno još impresivnija da je učestvovao u Los Anđelesu 1932 (nije otišao zbog nedostatka sredstava za put). Na zalasku karijere, otputovao je na Olimpijske igre u Berlinu 1936, gde je dočekan kao velika sportska zvezda, iako je Adolf Hitler učinio sve da nemački sportisti budu u prvom planu. Tada je upoznao čuvenu rediteljku Leni Rifenštal koja je snimala film „Olimpija“, s kojom je ostao prijatelj do svoje smrti. Ma koliko dela Rifenštalove bila u službi nacističke propagande, talenat za film joj se nije mogao osporiti.

Ali, vratimo se koferu…

Štukelj je za vreme Drugog svetskog rata živeo u Novom Mestu u koje se doselio iz Maribora, 1927. Jedne večeri, 1942, za vreme policijskog časa Nemci su ga zatekli na periferiji grada sa još nekoliko drugova.

---

Što se tiče fotografije Leni Rifenštal, on ju je držao na svom radnom stolu. Kad je preminuo, ta fotografija je stavljena u neku fioku.

---

Nemačka patrola je htela da ih strelja na licu mesta. Međutim, jedan niži oficir je prepoznao Leona. Prišao mu je i rekao: Gospodine Štukelj, ja sam na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. bio vaš lični pratilac. Sačekao sam vas na železničkoj stanici i nosio sam vaš kofer… - govori Miha Pauko, unuk Leona Štukelja.

Tako je Štukelj spasao živu glavu, nastavivši posle rata da putuje sa istim tim koferom koji je nosio i na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996, kada je bio na prijemu kod američkog predsednika Bila Klintona, kao najstariji živi olimpijski šampion u tom trenutku.

U svojim poznim godinama on je toliko bio tražen da je stalno sa sobom nosio blokčić, u koji je zapisivao gde mora da ide, ko ga je pozvao, kada… A i u kući mi je pokazao, malo pre no što je slavio 100. rođendan, na stolu je imao gomilu pisama. Bio je besan na sebe što kasni sa odgovorima, pošto je lično odgovarao na sva pisma. Rekao je da je previše „naokolo“ pa ne uspeva svima da odgovori. Mnogo ljudi mu je slalo neka dokumenta, slike i takve stvari. Slali su mu to zbog simbolične a ne materijalne vrednosti. Što se tiče fotografije Leni Rifenštal, on ju je držao na svom radnom stolu. Kad je preminuo, ta fotografija je stavljena u neku fioku. Kad smo mi došli da preuzmemo njegove lične predmete, našli smo tu sliku koja je na poleđini imala posvetu: „Za uspomenu na Olimpijske igre u Berlinu 1936“. Ona je tamo snimila njegovu vežbu na krugovima i njih dvoje su se, skoro posle 60 godina, 1994, opet sreli – priča Jasna Dokl Osolnik i naglašava da su mnoge zvezde svetskog sporta želele da se slikaju sa Štukeljom, među njima i Bob Bimon, Mohamed Ali, Nađa Komaneči…