Bila je nedelja veče, maj 2019, dok smo Sinišu Mihajlovića čekali u čuvenom restoranu Al Campione u Bolonji, da bismo se sa njim dogovorili oko intervjua za film „Najlepši dan života“, posvećen uspehu Crvene zvezde u Bariju 1991. Trebalo je te večeri da nas sa njim upozna košarkaški trener Aleksandar Saša Đorđević, međutim, nije mogao da dođe jer je bio zatrpan obavezama oko stvaranja novog tima u Virtusu. Pošto se njih dvojica nisu čuli, Siniša nije znao da nam je sutra ujutro preko potreban na treningu Bolonje.
Naša ekipa sedela je u jednom delu restorana, dok je Siniša, negde oko 22,30 časa, sedao za sto sa prijateljima u drugom delu. Smatrali smo da nije pristojno da ga „prepadamo“ dok večera, tim pre što se nismo poznavali. U jednom trenutku naišao je poznati pevač Đani Morandi, veliki fan Bolonje i Virtusa. Dok smo se premišljali kako da uspostavimo normalan kontakt sa Sinišom i da mu saopštimo da „moramo po svaku cenu da ga snimamo sutra ujutro“, on je ušetao u naš deo restorana i prišao nam:
-Vi ste iz Srbije?!
-Da, to smo mi – rek’o smo mu horski nas četvorica.
-Kelner mi reče da su tu neki moji zemljaci, Sašini prijatelji, pa rekoh da vam se javim…
-Nama je bilo glupo da te prekidamo dok večeraš, a trebaš nam sutra…
-Ma sve je uredu, samo recite šta mogu da pomognem…
Ukratko smo mu objasnili da nam već kroz deset sati treba mnogo toga od njega: dozvola da ga snimamo na treningu Bolonje, da bude spreman da će sve vreme imati „kameru na sebi“, i da posle svega snimimo intervju sa njim. Sve je istog trena prihvatio, uz obrazloženje da u 14 časova mora vozom za Rim:
Siniša Mihajlović kao fudbaler Vojvodine
Foto: iz knjige „Božija levica“
Ponedeljkom uvek idem kući, da vidim suprugu i decu, prenoćim, i nazad na trening Bolonje. Dok ne krenem na železničku stanicu, tu sam za vas.
Narednog jutra Siniša je pretrčao svojih osam kilometara (to je bila praksa) uoči treninga, zatim se presvukao i zauzeo svoje mesto pored terena. Dok su se fudbaleri zagrevali, stigao je Saša Đorđević da se nađe našoj ekipi, ali i da pozdravi svog prijatelja Sinišu.
Kad god sam imao strah u tunelu stadiona uoči utakmice, prišao bih Siniši Mihajloviću i taj strah bi odmah nestao (Enriko Kijeza)
Bila je privilegija snimati tog dana u Kasteldeboleu. Kad se trening završio, Siniša nam je dao vrlo emotivan intervju, zatim nas odveo na ručak, u restoranu gde se hrane fudbaleri Bolonje, i na kraju – podelio nam dresove tog kluba sa svojim autogramom. Pre no što smo se pozdravili, imali smo još jednu molbu za njega…
Pošto svakog ponedeljka ideš za Rim kod svojih, da li postoji mogućnost da početkom naredne sezone dođemo do Bolonje, da kamerama pratimo tvoj put vozom do Rima. Ideja nam je da, ako je moguće, makar na kratko snimimo članove tvoje porodice, jer je takav koncept filma…
Nema nikakvih problema – rekao je Siniša. – Vi dođite do Bolonje, onda ćemo zajedno do Rima. Samo to u mojoj kući mora da bude kratko, maksimalno pola sata, jer mi je svaki minut dragocen sa Arijanom i decom. Kad počne sezona retko se viđamo…
Vratili smo se za Beograd, puni utisaka o Siniši. Delovalo nam je kao da ga znamo čitav život. Radovali smo se novom susretu sa njim. Nepuna dva meseca kasnije čuli smo strašnu vest, da je oboleo od leukemije. Pratili smo pomno njegovu bitku, verovali da će je, kao i mnoge druge, dobiti. Stekli smo utisak da je neranjiv, jači od svih nevolja, neustrašiv.
ČESTO SVOJEGLAV, A UVEK SVOJ
Dok je trajala ta njegova borba, nastavili smo snimanje filma, sa drugim fudbalerima, u drugim zemljama. U putu bismo često pričali o Siniši. U glavi nam je odzvanjalo ono što je davno o njemu rekao Enriko Kijeza, njegov saigrač iz Sampdorije i Lacija. Tu izjavu nam je, zapravo, ispričao vanserijski novinar Paolo Kondo koji je time hteo da objasni kakvog je kova bio Siniša.
Kad god sam imao strah u tunelu stadiona uoči utakmice, prišao bih Siniši Mihajloviću i taj strah bi odmah nestao – rekao je Kijeza.
Siniša u vreme dok je pohađao osnovnu školu
Foto: iz knjige „Božija levica“
Svašta je rečeno i napisano o Siniši – dečaku koji je iz Borova sela stigao so svetskih visina u fudbalu, ali ovo je nešto što verovatno više od svega govori kakvu je energiju zračio. Njegovi prijatelji svedoče da je uvek slušao glas srca, a ređe glas razuma. Delovao je čvrst kao stena, ali bi lako pustio suzu zbog neke pesme ili nekih naizgled običnih stvari. Često svojeglav, uvek svoj, nikada spreman da se ponaša u skladu sa očekivanjima drugih.
Ostaće upamćen kao fudbaler sa čudesnom levicom, trener sa izuzetnom harizmom, čovek sa ogromnim srcem koji je živeo punim plućima, odan prijatelj, brižan suprug i otac.
Ostaće upamćen kao fudbaler sa čudesnom levicom, trener sa izuzetnom harizmom, čovek sa ogromnim srcem koji je živeo punim plućima, odan prijatelj, brižan suprug i otac.
U današnjem svetu, punom podela, svojim brakom spojio je dve vere, dve nacije i dva načina života. Danas sedmoro Arijaninih i njegovih potomaka nose srpska ili italijanska imena. Trenutno poslednji u toj lozi jeste njegov unuk, rođen u avgustu 2024, koji se zove Leon Siniša (LAV SINIŠA).