Pre četvrt veka Nikola Pilić se u svojoj teniskoj akademiji u Minhenu prvi put sreo sa 12-godišnjim Novakom Djokovićem i nastavio da brusi taj jedinstveni dijamant koji je prethodno bio u rukama Jelene Genčić. Od tog trenutka sve više je bio poznat kao Djokovićev trener, a sve manje kao vrhunski Dejvis kup trener i nekadašnja zvezda tenisa. Teško je danas proceniti da li je Pilić više promenio Djokovića ili obratno… U svakom slučaju, obojica su zahvalni jedan drugome na svemu.
Istina je i to da ovaj naočiti Splićanin ni od jednog drugog igrača koga je trenirao (41 ušli među prvih 100 na ATP listi) nije doživeo takvu zahvalnost kao od Novaka, što nam je u jednom razgovoru potvrdila i Pilićeva supruga Mija, citirajući antičke filozofe da je zahvalnost vrlina nad vrlinama i da je to jedan od razloga zašto je Novak poseban i u tenisu i u srcu porodice Pilić!
Nikola Pilić u vreme dok se probijao ka svetskom vrhu
Foto: Lični arhiv N. Pilića
Zbog vremena koje smo proveli zajedno u mojoj akademiji u Minhenu i onoga što je naučio od 12. do 17. godine, Novak će zauvek biti moj igrač, kao i što će tenis zauvek biti moj život. Novak je neponovljiva ličnost u svetu sporta. Jedinstven po svom mentalitetu, inteligenciji, elokvenciji, načinu na koji daje izjave, kako tretira protivnike, po osećaju kad kome treba da pritekne u pomoć u raznim humanitarnim i drugim akcijama – pričao mi je jednom prilikom Nikola Pilić, dok je pokazivao na ruci sat koji mu je poklonio Djoković.
Ovog leta, kada je Pilić proslavio svoj 85. rođendan u Opatiji, Djoković je zaokružio svoju karijeru sa olimpijskim zlatom na terenima Rolan Garosa. Upravo tu je Pilić, 1973. godine, igrao svoje jedino grend slem finale u singlu (izgubio od rumunskog igrača Ilie Nastasea u tri seta), u vreme kada se tenis tek budio iz dubokog sna amaterizma…
Moj tata je voleo da mi škola bude na prvom mestu, ali nisam blistao u školi. Kada sam imao 14 godina, 1953, kupio mi je bicikl koji sam vozio ulicama Splita, uglavnom na Firulama, gde sam prvi put video teniski teren.
Za to finale Rolan Garosa dobio sam 7.000 dolara. Pošto sam tada proveo 22 dana u Parizu, posle svih troškova ostalo mi je svega 500 dolara – priča Pilić dok konstatuje da je njegov učenik Djoković prvi teniser u istoriji koji je probio granicu od 100 miliona dolara zarade na turnirima.
Pilićev teniski put bio je krajnje neobičan, autentičan, a mogli bismo da kažemo i – revolucionaran. Pre duže od pola veka bio je vrhunski teniser i vesnik profesionalizma, kao član čuvene grupe igrača „Osmorice zgodnih” (Handsome Eight), utemeljivača „Open ere” (1968). Ušao je u anale Dejvis kupa sa pet trofeja u tri različite reprezentacije (Nemačka, Hrvatska, Srbija). Manje je poznato kako su izgledali njegovi prvi koraci u tenisu i o čemu je maštao kao igrač…
Moj tata je voleo da mi škola bude na prvom mestu, ali nisam blistao u školi. Kada sam imao 14 godina, 1953, kupio mi je bicikl koji sam vozio ulicama Splita, uglavnom na Firulama, gde sam prvi put video teniski teren. Tačnije dva, jedan do drugoga. Na jednom je bio moj drugar iz razreda kome se nešto i nije igrao tenis. Viknuo je ka meni: „Niko, hoćeš li mi dati bicikl da napravim jedan djir, a ja ću tebi dati reket?” Ja sam to prihvatio i stupio na teren. Bio sam iznenađen kako se poeni broje. Nije mi bilo jasno zašto u ping-pongu ide 1, 2, 3, a ovde 15, 30, 40. Odmah mi se dopalo. Odigrao sam svoj prvi set protiv jednog krajnje netalentovanog igrača i dobio sam ga sa 6:3, ni sam ne znam kako. On je rekao da me je pustio, ali to nije bila istina. Imao sam sreću da taj momak nije bio vičan tenisu, jer ne znam da li bih se zaljubio u tenis da me je neko razbio na prvom koraku.
Vreme kada tenis postaje popularan: glumac Čarlton Heston i Nikola Pilić
Foto: Lični arhiv N. Pilića
Pošto nije imao reket, morao je nekako da ga nabavi. Prvi reket je, kako kaže Pilić, nešto kao prva ljubav: sve blista i treperi od emocija i potiskuje u drugi plan eventualne mane. Tako je i taj reket, jedva nešto mlađi od njega, čudesno svetlucao na splitskom suncu, kao da je od suvoga zlata.
Tata i mama su u to vreme bili privatnici, tako da sam počeo da dižem neke sitnije novce iz radnje. Uspeo sam da skupim novac da kupim reket, 11 godina star, italijansku „maksimu”, sa pokidanim žicama. Sutradan sam otišao u jednu prodavnicu ribo-materijala i kupio onu deblju strunu za hvatanje tune, i odmah sam španovao reket, onako kako sam znao…
Ta bomba koja je bila u meni, želja za dokazivanjem, bila je izuzetno jaka. Iako sam voleo i opere, Verdija i Pučinija, iako sam čitao knjige, znao sve Felinijeve filmove, tenis me je skroz bio obuzeo i nisam mogao bez njega.
Za sebe kaže da je imao peh da bude samouk i da je to razlog što je kasno teniski sazreo…
Godine 1951, 1952, Splitu je postojao samo jedan teniski trener, Sedmak. Nisi imao od koga da učiš. Zaljubio sam se u tenis, a u to vreme nisam ni mogao da pretpostavim da od tenisa može da se živi. Čvrsto sam verovao da mi je sport najvažniji. Da sam imao pravog trenera od 17. do 25. godine, bio bih deset godina među prvih pet na svetu. Bog mi je dao veliki talenat, ali nisam imao neke druge mogućnosti. Napredovao sam u svojoj 30. godini, u 34. igrao finale Rolan Garosa… Ta bomba koja je bila u meni, želja za dokazivanjem, bila je izuzetno jaka. Iako sam voleo i opere, Verdija i Pučinija, iako sam čitao knjige, znao sve Felinijeve filmove, tenis me je skroz bio obuzeo i nisam mogao bez njega…
Nikola Pilić, finalista Rolan Garosa 1973.
Foto: Lični arhiv N. Pilića
Godina 1962. bila je jedna od prekretnica u njegovoj karijeri. Tada je sa Borom Jovanovićem stigao do finala dubla, savladavši u polufinalu branioce titule Roja Emersona i Nila Frejzera. U finalu su u četiri seta izgubili od Boba Hjuita i Freda Stola (Australija). Sa Pjerom Bartezom osvojio je US open 1970, savladavši u finalu Roja Emersona i Roda Lejvera u četiri seta. Kada je u finalu singla Rolan Garosa izgubio od Ilie Nastasea, njegov protivnik je bio na prvom mestu prve ATP liste ikada objavljene (1973). Godine 1967. igrao je verovatno svoj najbolji tenis, stigao do polufinala Vimbldona. U četvrtfinalu je savladao u tom trenutku najboljeg tenisera sveta Roja Emersona sa 6:4, 5:7, 6:3, 6:4, međutim, u polufinalu je izgubio od Džona Njukomba sa 9:7, 4:6, 6:3, 6:4.
Roj Emerson je mene dobio 11 puta, 3-4 puta glatko, 3-4 puta u pet setova, 3-4 puta ja propustio meč lopte. Sedimo u Vimbldonu 1967, Dan Maksvel – jedan od najvećih komentatora tog turnira, najavljuje tri meča i tvrdi da se u jednom već zna pobednik: da će Emerson sigurno da pobedi Pilića! Pomenuo je da me je Emerson svih 11 puta tukao, da je te godine je osvojio i Australian open i Rolan Garos, da je trenutno najbolji na svetu. U tom trenutku dobio sam toliko elektriciteta kao da mi ga je sam Nikola Tesla dao. Rekao sam samom sebi sa stisnutim šakama: Ko kaže da ću ja ovaj meč da izgubim! I uspeo sam da dobijem prvog igrača sveta. Ta 1967. bila je moja godina. Tada sam jedini put imao realnu šansu da osvojim Vimbldon a nisam jer mi nisu dali dan pauze pre polufinala. Samo mi je to žao u čitavoj karijeri dugoj 20 godina…