Svaka olimpijska godina donosi posebne uspomene za svakoga ko je za vreme Olimpijskih igara imao priliku da bude u gradu domaćinu tog čudesnog događaja. Deo svojih utisaka iz Pariza preneo nam je Ognjen Rakčević, docent na FDU-u, čiji dokumentarni film „General Svetomir Đukić“ je predstavljen u Srpskoj kući u Parizu za vreme Igara. Rakčević zajedno sa Milanom Todorovićem potpisuje ovaj film kao producent i reditelj…
***
PARIZ I VOZAČ
Kada na dan olimpijskog finala u tenisu sletite u olimpijski Pariz sa najboljim kolegom i još boljim prijateljem i sačeka vas, baš vozač sa natpisom OKS-a u jednoj ruci i velikim srpskim grbom, preko cele podlaktice druge ruke, momentalno ste sigurni da će predstojeći dani da budu, u najmanju ruku, spektakularni. Ipak, ni sami ne možete da budete svesni koliko spektakularni. Ali, što bi rekli Nadrealisti, krenimo redom i logički! Prvi utisci o olimpijskom Parizu jesu da je centar grada potpuno zatvoren za saobraćaj, a da metro ide na svakih: između 120 i 180 sekundi, taman toliko da stignete da se malko razočarate što je prethodni metro tek otišao, ali i obradujete što već sledeći dolazi.
PARIZ I NOVAK
Finale u tenisu u velelepnoj Srpskoj kući ne deluje ništa specijalno, dok ga ne doživite, a nakon toga i iznova pregledavate u video galeriji telefona. Spektakularna izložba na samom ulazu ušuškanog pozorišta jeste uvod u sve ono lepo što sledi. A, nama je sledilo to neverovatno finale, začinjeno stalnim navijanjem, ali i još stalnijim jedenjem i pijenjem i srpskih i domaćih specijaliteta. Nakon Noletove pobede, usledili su i čuveni srpski narodnjaci koji su se primili i pred zainteresovanim posetiocima Srpske kuće. Većina njih je svojim pametnim telefonima neprestano slikala i snimala kadrove, od kojih se ni Emir Kusturica ne bi postideo.
PARIZ I NACIONALNE KUĆE
Obilazak olimpijske kuće Slovenije i Južne Afrike dao mi je mogućnost da uporedim našu sa njihovim olimpijskim kućama, ali i da spreči moj potencijalni nervni slom za vreme buduće projekcije našeg filma. Naime, u više nego dopadljivoj olimpijskoj kući Južne Afrike, imao sam priliku da, na kratko, prisustvujem projekciji jednog od mnoštva filmova. Baš na toj projekciji, imao sam priliku da vidim da su vrata dvorane, tokom projekcija, širom otvorena i da posetioci sve vreme: ulaze i izlaze. Baš tako nešto, dešavalo se tokom projekcije našeg filma, tako da sam umesto nervnog sloma, dobio jedan lep osećaj sreće, što ljudi sa svih meridijana i paralela ulaze u mračnu bioskopsku salu i imaju priliku da vide kadrove dokumentarnog filma koji bi teško imali priliku negde da vide – čuju.
Ognjen Rakčević na košarkaškoj utakmici Srbija – Australija na Olimpijskim igrama u Parizu 2024.
Foto: O. Rakčević
PARIZ I DJUKIĆ
Film smo prikazali u ne baš punoj sali, koja je, ponavljam, širom otvorila svoja vrata, za sve vreme trajanja filma i tako omogućila posetiocima Srpske kuće da uđu u sred filma, ali i po nekom da izađe. Razgovor posle projekcije našeg filma sa ženom srpskog porekla dao je smisao našem pariskom putešestviju i učinio ga potpunim.
PARIZ I METRO
Bilo je 308 razloga da ne odem na jednu veliku utakmicu, a mnogo više da odem. Ipak, rešio sam da potrošim tih 308 potrošnih razloga i eto mene na putu za čuvenu dvoranu „Bersi“, ali tek nakon kratkog obilaska olimpijskog Pariza. Tako sam se ja 120 minuta pred utakmicu uputio iz pravca Luvra, u pravcu metroa. Za pomoć sam se obratio ljubaznom žandarmu, koji me je maltene ispratio sve do traženog metroa. Stanica metroa nije baš bila blizu sportske hale, ali je za tih petnaestak minuta hoda nekoliko desetina volontera bilo na usluzi nama-navijačima i usmeravalo nas put odredišta. Vrhunac organizacije desio se baš pred samo poprište značajne utakmice gde su navijači usmeravani, tako da ne prave gužvu i to u maniru zmije, tako da idu okolo – naokolo.
PARIZ I JOKIĆ
Negde baš u sredini druge četvrtine četvrtfinala protiv Australije, kada smo gubili dvadesetak razlike, našao sam najmanje 308 razloga da se pokajem što sam se odlučio na ovaj skup, ali i ispostaviće se riskantan poduhvat. Mi smo ubedljivo gubili i nije baš izgledalo da može nešto da se desi! Ipak, veliki okret je nastao, a da sve bude interesantnije za mene jesu i produžeci čijih je, ne manje od petnaestak minuta, dodalo dodatni adrenalin.
PARIZ I METRO
Izlazak iz dvorane bio je mnoooogo napetiji od organizovanog ulaska jer nisam imao previše (čitaj nimalo) vremena do polaska prevoza za aerodrom. Među prvima sam izašao iz dvorane i zaputio se u pravcu najbliže metro stanice i prema osećaju se uputio u smer za koji sam smatrao da je pravi. Prvi metro sam čekao kraće od jednog munuta. U tom prvom metrou, uočio sam momka u kostimu zdravstvenog radnika kome sam se obratio i koji je u prvom trenutku na moju rečenicu da mi treba pomoć, pomislio da mi je potrebna lekarska pomoć. Kada sam mu objasnio da mi je potrebna pomoć saobraćajne, a ne zdravstvene prirode, njemu je očigledno pao kamen sa srca, ali i meni, kada sam shvatio da ću uz pomoć još dva metroa i par stanica biti ispred hotela i zbornog mesta. Drugi metro sam čekao nekoliko desetina sekundi, a u treći sam utrčao i ubrzo se našao ispred hotela, skoro pa u dogovoreno vreme.
Pariz je treći put bio domaćin Olimpijskih igara
Foto: O. Rakčević
PARIZ I VOZAČ BROJ DVA
U povratku nas je vozio, naravno, srpski vozač koji vozi i američku olimpijsku reprezentaciju i koji poseduje dozvolu za saobraćaj koja može da vas vodi svuda. Da smo to znali, prihvatili bismo da dođe po nas neposredno pred let i odveze nas pravo na pistu, a preko Trokadera i Luvra!
LEKCIJE IZ PARIZA
U Parizu sam dobio i par lekcija! Aplaudirati protivniku za dobar potez baš je kul, ali i lekciju o korenu i krošnji uz izložbu „Juče, danas, sutra“ i to sve začinjeno spektakularnim nastupom srpskog kulturno-umetničkog društva. Ukratko, Pariz me je oplemenio i učinio boljim nego što sam bio pre Njega!