Prvo slovo trenerske azbuke

Priča o svakom rodoslovu počinje pitanjem: odakle je sve počelo? Tako i priča o trenerima jugoslovenske (srpske) reprezentacije ima svoj početak koji se zove: Aleksandar Nikolić! Za mnoge je bio i ostao Profesor! Manje zbog svoje diplome, a više zbog znanja i autoriteta koji je imao.

Bilo je i pre njega trenera, reprezentaciju su vodili i Nebojša Popović i Bora Jovanović i Anri Hel, ali je on trasirao put slave, u svom prvom mandatu (1951-65) u kojem je vodio državni tim na sedam evropskih prvenstava, dva svetska i dve „olimpijade”.

Radio je u tom periodu volonterski, ponekad i šest meseci godišnje, a jedine nagrade koje je dobio bile su tranzistor „sony“ i umetnička slika. Prvi je reprezentaciju odveo na Olimpijske igre (Rim 1960), prvi s njom osvojio medalju na najvećim takmičenjima (1961), prvi pobedio Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez (1963). Filozofija njegove igre počivala je na odbrani. Skepticizam i strah – što mu se uvek pripisivalo – zapravo su bili način da ekipu maksimalno motiviše i uozbilji, kako su objašnjavali neki njegovi saradnici.

Aca se prvo upisao na medicinu, pa se prebacio na prava. Zatim se pod uticajem svih nas, a najviše Nebojše Popovića i mojim, upisao na Fakultet za fizičku kulturu (DIF). Bio je neobično metodičan čovek, perfekcionista kakav se retko viđa. Postao je savezni kapiten već u 27. godini. Kao trener se brinuo o svim mogućim i nemogućim detaljima i igre i života košarkaša. Prvih deset godina je, kao volonter, vodio reprezentaciju i ostvario rezultate koji su bili primereni tom vremenu – pričao je o Nikolićevim počecima Bora Stanković, u to vreme tehnički rukovodilac (tehniko) nacionalnog tima.

Aleksandar Nikolić (1924-2000) počeo je svoj put u košarci kao igrač (Crvena zvezda, Partizan), a za reprezentaciju je odigrao 10 mečeva i postigao 37 poena. Prvi, na Prvenstvu Balkana u Bukureštu 1946, protiv Rumunije (27:30), poslednji u Nici na Božić 1950, protiv Italije (37:40), u kvalifikacijama za Prvo svetsko prvenstvo u Buenos Airesu. Kao i svi prvi treneri u Srbiji (Jugoslaviji) bio je samouk. Na mnogim turnejama, u dodiru sa stranim trenerima, upijao je nova znanja i sticao nova iskustva, stvarajući svoj pogled na igru. Jedan od najzaslužnijih je za stvaranje jugoslovenske škole košarke, koja se razlikovala od svih drugih košarki…

Na DIF-u je diplomirao 1957. i odmah postao asistent, a šest godina kasnije i docent. Prvi klub koji je trenirao bio je Partizan, od 1959. do 1961, a prvu klupsku titulu osvojio je sa OKK Beogradom, 1963. Posle Evropskog prvenstva u Moskvi 1965. reprezentaciju je ostavio Ranku Žeravici, uzeo neplaćeno odsustvo na fakultetu i postao trener Petrarke iz Padove (1965–1967). Zatim se vratio na godinu dana u OKK Beograd, pa onda nazad u Italiju, na klupu Varezea (Ignis) koji s njim, od 1969. do 1973, postaje najjači evropski tim. Za četiri godine Menegin, Flaborea, Raga, Mors, Osola, Ruskoni i ostali bili su tri puta prvaci Evrope.

---

Aca je, kažu, bio košarkaški pesimista. To nije tačno. On se samo nikada nije mirio s prosečnošću i nikada se nije zadovoljavao postignutim… Istina je, uostalom koju niko i ne osporava, da je Aca bio tvorac naše snažne državne reprezentacije i svih stručnjaka, koji su nastavili i nastavljaju njegovo delo. U svakoj medalji osvojenoj i van njegovog neposrednog učešća, bilo je i njegovog rada, njegovih ideja. (Nebojša Popović)

---

Vratio se u Beograd, u Crvenu zvezdu, na poziv njenog predsednika Aleksandra Geca, i osvojio Kup pobednika kupova (1974). Posle nje vodio je Fortitudo iz Bolonje (1974–76), iz kog se vratio u reprezentaciju i s njom osvojio dve zlatne medalje: na Evropskom prvenstvu u Liježu 1977. i na Svetskom šampionatu u Manili 1978. Ovenčan titulom svetskog prvaka, mogao je da bira gde će posle Filipina, ali je odabrao Čačak i klupu Borca (1978-80), gde je trenirao Željka Obradovića na početku njegove karijere.

Poslednjih godina svoje trenerske karijere (1981-85) proveo je u Italiji, u Virtusu (Bolonja), Rejeru (Venecija), Skavoliniju (Pezaro) i Snajderu (Udine). Kad je objavio da odlazi u „penziju”, svi su hteli da im bude savetnik, a tu sreću su, pre svih, imali su Božidar Maljković i Jugoplastika, trostruki uzastopni evropski šampion (1989–91). Iz Splita se vratio u Beograd i kao mentor Željka Obradovića učestvovao u osvajanju Kupa šampiona (EuroLeague) 1992. Uz njega se krajem 1970-ih usavršavao i Bogdan Tanjević.

---

Aca Nikolić zauzima bez svake sumnje jedno od najeminentnijih, ako ne najeminentnije mesto među trenerima zato što je bio prvi. Zato što je postavio osnove jugoslovenskog uspeha koji na neki način i danas postoji. Sva velika trenerska imena danas nose manji ili veći Acin pečat. Iz njega je izviralo neprocenjivo, čisto košarkaško znanje. (Boris Kristančič)

---

Uvršten je u obe najprestižnije kuće slavnih, Nejsmitovoj u Springfildu (1998) i Svetske košarkaške federacije (FIBA) u Ženevi (2007). Dobitnik je mnogih domaćih i stranih priznanja, pored ostalog i Ordena za zasluge FIBA.

Hvala svim drugovima s kojima sam zakoračio u svet košarke, hvala svim igračima, trenerima i funkcionerima s kojima sam sarađivao, ali iznad svega hvala mojoj supruzi Kseniji. Ostavila mi je pregršt vremena da se posvetim košarci, dok je ona brinula o kući. Bez nje ni ovo divno veče ne bi bilo moguće, rekao je Aleksandar Nikolić u svom govoru u Nejsmitovoj kući slavnih u Springfildu (1998), dve godine pre no što je preminuo.

* Tekst je, uz dozvolu autora, preuzet iz monografije „Duže od veka, više od igre“