Nikola Jokić i Radivoj Korać na posteru KSS-a povodom obeležavanja 100 godina košarke u Srbiji
Foto: KSS
Obojica igrača koja su se prošle godine nalazila na bilbordima širom Srbije, povodom obeležavanja 100 godina košarke u Zemlji košarke, rođena su u Somboru i obojica su promenila ovaj sport. To su Radivoj Korać (1938-69) i Nikola Jokić (rođen 1995). Prvi je promenio evropsku košarku, drugi je izmenio lice NBA lige i košarke ukupno, kao ubedljivo najbolji igrač današnjice i jedan od najboljih svih vremena na kugli zemaljskoj.
Jokić poslednjih dana nastavlja da pomera granice. Posle ličnog rekorda od 56 poena, protiv Vašingtona, 48 je ubacio Atlanti. Dakle: 104 poena za Denver na dve uzastopne utakmice u najboljoj ligi sveta.
O Jokiću se sve zna, osim načina na koji bi mogao da se zaustavi. Toliko je postao nadmoćan da i oni koji su ga najviše kritikovali priznaju da više ne postoji borba za MVP trofej, već da on sam trči tu trku.
Ali, gde je danas u našim sećanjima Korać… I da li je preterano reći da danas ne bi bilo Jokića da nije bilo Koraća! Ne zato što su obojica iz Sombora, već zato što je Korać postao prvi igrač-sinonim za košarku u Jugoslaviji.
Kad publika gleda sa tribina kako se odvijaju utakmice i kako ko igra na terenu, ja to nazivam optičkom varkom. Zašto? Jer vi nemate pojma što znači vaš direktni protivnik kad ga tek osetite na terenu.
Košarka je sve do pojave Koraća bila „mali sport“ na ovim prostorima, a on je sa 19 godina postao glavni igrač i OKK Beograda i nacionalnog tima. Taj proboj počinje 1957. godine, kad Korać počinje da vodi svoj klub ka titulama državnog prvaka (1958, 1960, 1963, 1964), a reprezentaciju do prvih medalja na najvećim takmičenjima (srebro na EP u Beogradu 1961, srebro na SP u Rio de Žaneiru 1963, bronza na EP u Vroclavu 1963…).
Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960, američki igrač Džeri Vest (potonja legenda NBA, njegova silueta je logo lige), rekao je posle meča koji se neslavno završio za Jugoslaviju (poraz 104:42), da bi samo igrač sa brojem pet (Korać) mogao da igra u timu SAD. Četiri godine kasnije, na Tašmajdanu, ekipa sa osam najvećih NBA zvezda bila je gost selekcije Beograda. Normalno, Bil Rasel, Oskar Robertson, Tom Gola, Bob Petit i ostali, odneli su dve ubedljive pobede, ali je veliki Rasel upamtio te dva susreta po Koraću. Kad je Korać povezao nekoliko koševa, ne priznajući NBA zvezdama da su nedodirljive, trener Red Ojerbah je pozvao Rasela na klupu (trenirao ga je i u Bostonu) i rekao mu: „Ako onaj žuti postigne još jedan koš, lansiraću te na Mesec“! Korać je bio zaustavljen, ali ne i ponižen.
Ono što je posebno zanimljivo u priči o Koraću i Jokiću, jeste ta nepobitna činjenica – koju opet naglašavamo – da su dva momka iz Sombora podigla košarkašku igru na viši nivo.
Radivoj Korać i Oskar Robertson na meču Beograd – All-American tim, na Tašmajdanu, proleća 1964.
Foto: KSS/lični arhiv B. Stankovića
Teško je danas pričati o razlikama one i ove košarke, ali Koraćeva košarka bila je jednako revolucionarna u ono vreme kao Jokićeva danas. Korać je neponovljiv u pravom smislu te reči: sa 196 cm igrao je centra koji je stalno bio u kontri. Za razliku od Jokića koji uspešno pokriva svih pet pozicija, razigrava tim, Korać je video samo koš i svu svoju energiju i veštinu usmeravao je ka tome da probaci loptu kroz obruč. Slobodna bacanja izvodio je s rukama ispod kolena, ali je i tako bio nepogrešiv. U jednoj TV emisiji u Belgiji, dok je igrao za Standard iz Liježa, pogodio je 100 bacanja iz 100 pokušaja.
Korać je i danas rekorder Evrolige (nekada Kup šampiona), sa 99 poena na revanš meču OKK Beograd – Alvik (Švedska) 155:57, 14. januara 1965. U prvoj utakmici u gostima dao je 71 poen (136:90) a u toj sezoni najboljeg klupskog takmičenja u Evropi imao je prosek od 54,8 poena.
Život je izgubio na vrhuncu slave, u 31. godini (2. juna 1969), u saobraćajnoj nesreći nedaleko od Sarajeva. Koliko je bio poseban košarkaš možda je najbolje jednom prilikom objasnio njegov nekadašnji saigrač iz reprezentacije Josip Đerđa, legenda Zadra:
Kad publika gleda sa tribina kako se odvijaju utakmice i kako ko igra na terenu, ja to nazivam optičkom varkom. Zašto? Jer vi nemate pojma što znači vaš direktni protivnik kad ga tek osetite na terenu. Bilo u napadu, bilo u obrani. Šta on je sve kadar napraviti. I onda vi kažete: „Pa, ovo je čudo od čoveka!“ Što god ja pokušavam on me nadmudri: on je jači, on je brži i vi onda, jednostavna, kažete: „Ja tom čoveku skidam kapu. On je fenomenalan“. Takva je bila i situacija sa Koraćem, ne zato što danas Koraća nema, pa kaže: „O mrtvima sve najbolje“. On je bio neviđeno inteligentan, sposoban, kreativan i odan momak prijateljima da je to čudesno…