Mešanje roditelja u procesu treninga i utakmica je pogibeljno, ma koliko njihove namere bile dobre – istakao je arhitekta Zoran Stojačić, otac dvojice svetskih prvaka u basketu 3x3, na panelu Fondacije „Novak Đoković” održanom u svečanoj sali Geozavoda.
Na ovom panelu, jednom od zanimljivijih u programu „Putem šampiona”, autorka tog projekta Ana Jovanović razgovarala je sa ocem i sinom, Zoranom i Strahinjom Stojačićem. Bila je ideja da im se pridruži i stariji od braće, Stefan, ali je on imao obaveza u Kini.
Dobio sam sinove vrlo mlad. Još nisam bio završio arhitekturu – rekao je Zoran, nekadašnji košarkaš iz Zrenjanina. – Stefan se rodio a ja sam apsolvirao. Pošto su se rodila dva sina, lagao bih kad bih rekao da nisam želeo da se bave sportom. Evo, sada i njih dvojica imaju po dvoje dece i može da se napravi neki zajednički imenitelj i neki kontekst njihovog uvođenja u košarku. Oni su odmah pored svoje kuće imali drugu kuću a to je dvorana u kojoj sam ja igrao veoma dugo i to na visokom nivou kada su svih današnjih šest država u regionu bile u istoj zemlji. Obojica su odrastali u toj atmosferi…
Uvek bih sačekao kraj treninga i rekao im šta imam u četiri oka. Najgora moguća stvar je prisustvo roditelja na treningu i njihovo mešanje
Stefan (rođen 1989) i Strahinja (1992) krenuli su očevim stopama, mada im se i majka, Snežana Lakićević-Stojačić bavila sportom (gimnastika) i bila funkcioner u sportu (potpredsednica Olimpijskog komiteta Srbije).
Od malih nogu sam u sportu. Mislim da sam tatu išao da gledam još kad sam imao dve godine. Posle sam pratio Stefana, pa sam i ja počeo da igram. Kroz sport učiš i neku disciplinu van kuće, stičeš neku dodatnu odgovornost. Svaki ozbiljan sport traži odricanje. Moj karakter je u dobroj meri izgrađen kroz sport, iz kojeg sam, rekao bih, dobio mnogo više dobrih nego loših osobina – kaže Strahinja Stojačić, već tri godine najbolji igrač na svetskoj rang-listi 3x3 košarke.
ISTO JE SA GLUMCIMA, MUZIČARIMA I HIRURZIMA
Stojačići su retka braća u svetu sporta koja su bila i svetski prvaci i „broj 1“ na svetskoj rang-listi. Zoran kaže da su obojica iz svog prirodnog okruženja našla taj put, ali ne preko noći (počeli su u „velikoj košarci“). Na pitanje u kojoj meri roditelji treba da utiču na opredeljenje svoje dece, pogotovo ako ona krenu njihovim stopama, ovaj istaknuti kulturno-sportski „radnik” iz Perleza objašnjava:
Moji sinovi trenirali su razne sportove pre košarke koja im je bila prirodno stanište. Nije slučajno da kada odrastate u nekom okruženju, kao što su deca glumaca ili muzičara, ostanete u tom ambijentu… Mislim da je hirurgu veoma teško da gleda kako mu dete operiše. I to gledanje koliki je rez napravio, da li je premali ili preveliki, skoro je strašno prisustvovati tome. Kao što je teško violinisti dok sluša svoje dete dok svira, da li falšira ili ne… Nemoguće je ne reagovati. To što, kao bivši košarkaš, vidim kod mojih sinova, ja njima to i saopštim, sviđalo im se to ili ne. Uglavnom kad me pozovu, krenem od loših detalja: Alo bre, kako te onaj probio!? Ne propuštam priliku da ih kritikujem, mada su toliko uspešni da je vrlo malo prostora za neku veću kritiku…
Strahinja i Zoran Stojačić, i Ana Jovanović u Geozavodu
Foto: Fondacija „Novak Đoković”
Strahinja smatra da mnogi roditelji vidi samo ono najlepše u sportu, ali ne i drugu stranu sporta koji samo uskom krugu srećnika donosi afirmaciju i udoban život:
Ljudi koji nisu bili u prilici da iskuse život profesionalnog sportiste, ne znaju šta se krije iza toga. Ima dosta talentovanih igrača koji su uložili sve što su mogli, ali nisu došli na nivo koji su očekivali i oni i njihovi roditelji. Dete mora, pre svega, da voli neki sport da bi u njemu postalo uspešno.
Kolektivni sport je simulacija rata, neke jedinice, ekipe, gde ti tražiš svoje mesto, gde se tačno zna ko šta radi, ko zabušava, svako prepozna da li se neko švercuje na račun drugih, da li je nešto korektno ili ne
Zoran ističe da, ma koliko mislio da je stručan za košarku, nikada nije solio pamet trenerima svoje dece:
Mešanje roditelja u procesu treninga i utakmica je pogibeljno. To je ono – put do pakla popločan je dobrim namerama... Kao bivši igrač, plejmejker, vidim u datom trenutku da li je pravi trenutak da se doda ili šutira. Kada bih sugerisao „dodaj“ ili „šutni“ ili „idi na prodor“; napravio bih zbrku u tom uskom vremenskom intervalu. Jer kada ja izgovorim nešto, on to prvo čuje, pa treba da složi i presloži tu buku u svojoj glavi; i to je onda prekasno. Ma koliko takva namera bila dobra, napravila bi njemu medveđu uslugu. Zato nikada nisam tako reagovao. Uvek bih sačekao kraj treninga i rekao im šta imam u četiri oka. Najgora moguća stvar je prisustvo roditelja na treningu i njihovo mešanje.
Na pitanje da li je moguće studirati i baviti se profesionalno sportom, Stojačići su se složili da danas nema uslova za to. Zoran je želeo da istakne da je Stefan u jednom trenutku svoju sportsku karijeru svesno podredio akademskoj i da je tu pokazao možda i veći talenat.
Stefan je u jednom trenutku prelomio i upisao mehatroniku, robotiku, kao jedan od najzahtevnijih fakulteta, pored ETF-a, i završio za četiri godine sa neobično visokim prosekom. Rano je upisao Matematičku gimnaziju i onda kada je prešao u Beograd, prebacio se u Ekonomsku školu. Kada je kasnije igrao neki, za njega nezadovoljavajući nivo košarke – a to nije bio mali nivo jer igrao je za Vojvodinu; rešio je da upiše taj fakultet i potisne karijeru u drugi plan. Pred kraj fakulteta vratio se u Vojvodinu i odigrao dve sezone na visokom nivou… Danas su treninzi podignuti na tako visok nivo da ne postoji mogućnost da se ozbiljnije posvetite bilo čemu drugom. Strahinja je uspeo da završi Poslovnu akademiju, ali pitanje je kakav će biti advokat…
INDIVIDUALNI SPORT JE MNOGO TEŽI
Strahinja, doduše, i ne razmišlja u tom smeru. Kao najbolji basketaš sveta gladan je još trofeja i želi da na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 2028. osvoji zlato. Ali i da posle toga ostane u tom sportu:
Basket 3 na 3 je sport budućnosti. Ovo je sličan sport kao i tenis, svake dve nedelje druga zemlja, drugi kontinent. Imate realno 10-15 dana godišnje za odmor. Nije lako. Trudim se, kad sam kod kuće, da svaki trenutak sa porodicom provedem što kvalitetnije. Donekle sam stekao veliko ime u ovom sportu i mislim da će biti prostora za neki posao. Već imamo 3x3 akademiju na koju dolaze stranci. Ideja mi je da rastem uz ovaj sport.
Zoran naglašava da je pojedinačni sport daleko teži od ekipnog, ali da ekipni nudi jednu važnu dimenziju u vaspitavanju čoveka:
Aleksandar Miletić, Zoran i Strahinja Stojačić
Foto: Fondacija „Novak Đoković”
Kolektivni sport je simulacija rata, neke jedinice, ekipe, gde ti tražiš svoje mesto, gde se tačno zna ko šta radi, ko zabušava, svako prepozna da li se neko švercuje na račun drugih, da li je nešto korektno ili ne… U jednom kolektivu može da se po malo sakrije i izbegne odgovornost, da se osloniš na saigrače. Individualni sport je mnogo teži i tu su roditelji ostrašćeniji. U ekipnom sportu kada neko dobije vetar u jedro saigrači to moraju sa ispoštuju i da mu se podrede. To je najvažnija stvar u ekipnom sportu…
Kaže i to da se nikada nije takmičio sa sinovima koji su različiti po talentu i sklonostima.
Strahinja ima izraženu hrabrost, dok je Stefan intelektualni, šahovski lik i za njega sam uvek imao isti komentar posle utakmice, čak i kad bi postigao 30 poena (u „velikoj košarci”): Da li bi se sine, na onu loptu koja ti je prošla sa leve strane, bacio Vesa Petrović?! Vesa mi je tu bio idealan jer je bio čuven po svojoj požrtvovanosti. I onda kad bi Stefan pomislio da je odigrao briljantnu partiju ja bih ga spustio na zemlju: Sve je u redu, ali što se nisi bacio na onu loptu na koju bi se Vesa bacio…. Strahinja hoće da se baci kao Vesa i sme da šutne one lopte u poslednjim sekundama kada se sve odlučuje.
Ovaj panel se završio šalom da su roditelji svih uspešnih sportista „znali da nanjuše taj uspeh”. Zoran kaže da je zaista video talenat za košarku kod Strahinje, ali da u to vreme nije bilo basketa 3x3, tako da nije ni mogao da sluti da će postati najbolji na svetu u tom sportu:
Najveće priznanje koje dobivam od Strahinje jeste to kada mi u sitne sati preko telefona pusti jedan popularni narodnjak: Samo je moj babo znao, samo on je verovao! Pošto je on malo sklon ovim prohibicionim stvarima – voli da se druži posle utakmice – to je već preraslo u ritual. Kad pobedi tamo negde na kraju sveta, javlja se onako veseo iz neke nedođije i onda ide pesma o babu…