Ivo Daneu, najveća legenda slovenačke košarke, prvi je kao kapiten Jugoslavije podigao neki pobednički pehar na velikom takmičenju – na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970. Bio je to kraj njegove karijere u kojoj je odigrao bezbroj sjajnih utakmica, gde bi možda trebalo izdvojiti onu u polufinalu Kupa šampiona (Evroliga) u sezoni 1961/62, kada je Olimpija pobedila Real iz Madrida sa 14 poena razlike a on postigao 45 poena. Tada je dobio i najveću nagradu u svojoj karijeri – 90 grama zlata iz jedne zlatare u Trstu čiji vlasnik je pre meča rekao da će svaki igrač Olimpije dobiti po dva grama zlata za svaki poen…
O njegovim uspesima u košarci sve je poznato, ali manje se zna o najemotivnijim detaljima njegovog privatnog života. Pre košarke živeo je vrlo teško, a kad je zahvaljujući njoj stekao ime, počeo je da vodi pristojan život. U ono vreme najslavniji jugoslovenski košarkaši živeli su nešto iznad prosečnog građanina Jugoslavije, a Daneu je u jednom trenutku bio – sasvim sigurno – među tri najbolja igrača u Evropi. Ovde prenosimo jedan naš razgovor s njim, gde smo pričali o njegovim uspomenama na detinjstvo, stavove o tadašnjim društvenim okolnostima, o politici, religiji, partiji…
Ivo Daneu i nekadašnji selektor Jugoslavije Ranko Žeravica
Foto: KSJ/KSS
Trebalo je da dođem u Partizan 1956, kada sam imao 19 godina. Teško sam živeo u Mariboru pošto mi je otac preminuo 1949, a majka, domaćica, ostala je sa nas četvoro dece. Imali smo sreće da smo imali kuću u centru grada, 1.200 kvadrata, uglavnom bašte. Nekako smo preživeli. Nikada nisam bio gladan. Jeli smo jednostavne stvari. Majka je bila primorka iz Trsta. Meso smo jeli samo petkom i to konjsko pošto je bilo najjevtinije. I to svega pola kilograma na nas petoro. Ipak sam imao dosta lepu mladost, ako izuzmemo to da sam ostao bez oca – govori Daneu, rođen 6. oktobra 1937. u Mariboru.
VPrva petorka prve uspešne genaracije Jugoslavije: Daneu, Korać, Djurić, Gordić i Nikolić
Foto: KSJ / KSS
Prvi trener bio mu je Boško Marinić, profesor fizičkog vaspitanja u Mariboru. Od njega je naučio osnove košarke, dok se kasnije u Ljubljani usavršavao kod Borisa Kristančiča, koji važi za oca i Olimpije i slovenačke košarke. Daneu objašnjava kako je prešao baš u Olimpiju:
Poslali su mi ponudu 1.200 maraka, stan i hranu. Ali, ja sam mrzeo Nemce pošto su nas isterali iz Maribora u Srbiju za vreme rata.
Boško Marinić je otišao kao kondicioni trener u FK Rotvajs. Tamo je radio samo 45 minuta dnevno, a kako je našao neki košarkaški klub, rekao im je da ima igrača za njih, odnosno mene. Poslali su mi ponudu 1.200 maraka, stan i hranu. Ali, ja sam mrzeo Nemce pošto su nas isterali iz Maribora u Srbiju za vreme rata. Istovremeno su došla u Maribor dva oficira u civilu, predstavnici Partizana. Već tada je Partizan preko fudbala imao pare. Jedan od tih oficira mi je mahao nekim parama, govorio mi da će porodica imati ugalj i sve namirnice od vojske. Ali, ja sam oduvek znao svoj put, pa sam tako već dve godine ranije odlučio da idem u Ljubljanu bez ijedne pare. U Ljubljani sam uglavnom preko nedelje jeo jogurt, mleko i hleb za male pare u mlečnim restoranima. Od kluba sam dobio samo autobusku kartu: petak po podne za Maribor, a u ponedeljak ujutro za Ljubljanu. Pošto je otac moje tadašnje devojke, današnje supruge, bio zubar, kod njih sam mogao malo bolje da se najedem…
Veliki derbi jugoslovenske košarke: Daneu (13, Olimpija) protiv Koraća (OKK Beograd)
Foto: OKK Beograd
Na pitanje koliko je politika o ono vreme, 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, uticala na košarku, ali i na njega, Daneu kaže:
Političari su vodili sport, ali nas nisu terali na nekakve poteze. Mene, na primer, Stane Dolanc nije mogao da uvuče u partiju. Kad smo došli 1967. posle SP u Urugvaju, kao drugi na svetu, napravili su prijem u Tivoliju. Sleteli smo u Zagreb, poslali su kola po nas, a iz predgrađa Ljubljane, Rudnika, dali su nam jedan otvoreni džip, iz koga smo Dolanc i ja na putu ka Tivoliju otpozdravljali kao Tito. Čekalo nas je 3.000 ljudi. Dok je Basin odgovarao novinarima, Dolanc i ja smo bili na sredini terena, sami. Tada mi je rekao: Ivo, sada ćeš morati u partiju da stupiš! Ja sam mu odgovorio: Samo mrtav! Ali sam dodao: Postoji jedna mogućnost – pošto mi je Real nudio 25.000 dolara, ja sada pristajem na 10.000, ali uz još jedan uslov. On me je pitao: Koji uslov? Odgovorio sam: Da ljudi znaju da sam u partiji zbog para a ne zbog uverenja. Na tome je ostalo.
Nekako smo preživeli. Nikada nisam bio gladan. Jeli smo jednostavne stvari. Majka je bila primorka iz Trsta. Meso smo jeli samo petkom i to konjsko pošto je bilo najjevtinije.
Stane Dolanc, kao desna ruka predsednika Tita, obećao je Titu da će Daneu i reprezentacija postati svetski prvaci u Ljubljani. To se i dogodilo. Daneu je kao kapiten podigao pobednički Nejsmitov pehar 24. maja 1970, a dan kasnije u Beogradu predao je Titu zlatnu medalju kao poklon za njegov 78. rođendan.
Na pobedničkom postolju na SP u Ljubljani 1970: Ivo Daneu i Krešimir Ćosić
Foto: Monografija Olimpije
Tito je poslao svoj avion po nas. Već dan posle Svetskog prvenstva bili smo kod njega u Belom dvoru. On je inače mnogo voleo sportiste. Bio je narodni predsednik. Verovatno je imao mana, ali je za omladinu i sport bio odličan. Prvi put sam ga sreo 1945. na Avali. Pošto je moja porodica za vreme rata isterana iz Maribora u Srbiju, imao sam priliku da idem na izlete koji su u prvim posleratnim danima organizovani na Avali. Išli smo kamionima u kojima su bile postavljene klupe. Tada sam slučajno video Tita – seća se Daneu i objašnjava zašto ni po koju cenu nije hteo da se bavi politikom: – Meni je otac preminuo 1949. Mama je ostala sa nas četvoro. Tada mi nijedna partija nije pomogla. Čak nismo dobijali cele pakete, već otvorene, iz kojih su izvadili čokolade i kafu, a nama su ostali samo sir u „trumanova jaja“. A kad sam postao poznat, postao sam potreban partiji. Ja sam u srcu levičar.
A na pitanje kakav odnos ima prema crkvi, Daneu odgovara:
Što se tiče crkve, ja sam odlazio kao mali u Primorsku kod tetke. Jedna druga tetka bila je veliki vernik. Ona mi je rekla tada: Idi pred onaj oltar, zamisli nešto pa će ti se želja ispuniti. Pošto mi je otac bio bolestan, poželeo sam da otac preživi. On je posle tri meseca preminuo. Tada je bilo gotovo sa crkvom i sa partijom…