Dvostruki olimpijski šampion Miroslav Cerar
Foto: OKS
Kao produkcija vezana za vrhunski sport, u poslednjih petnaestak godina više puta smo se sretali s legendom slovenačkog i jugoslovenskog sporta, Miroslavom Cerarom, i svaki taj susret bio je prilika da se podsetimo njegovih najvećih uspeha, ali i da čujemo nešto što do tada nismo. Jednom smo se družili uz srdačne domaćine i vrhunsku rebulu u Goriškim brdima (zahvaljujući sjajnom Miranu Franku), zatim na skupu legendi jugoslovenske košarke u Ljubljani, pa na raznim sportskim konferencijama u Beogradu i regionu…
I uvek pitanje, kako je to biti najbolji na svetu u jednom tako zahtevnom sportu kakav je gimnastika…
Potrebno vam je nešto talenta za gimnastiku, mnogo ljubavi prema njoj i još mnogo više rada. Pretpostavljam da je u svakoj drugoj oblasti života isti recept koji vas vodi ka vrhu, mada je taj put uvek neizvestan i pun izazova
Nema tu neke velike mudrosti. Potrebno vam je nešto talenta za gimnastiku, mnogo ljubavi prema njoj i još mnogo više rada. Pretpostavljam da je u svakoj drugoj oblasti života isti recept koji vas vodi ka vrhu, mada je taj put uvek neizvestan i pun izazova – rekao nam je Miroslav Cerar, koji je 28. oktobra proslavio 85. rođendan, a ove godine navršilo se i 60 godina otkako je osvojio svoju prvu od dve zlatne olimpijske medalje.
Cerar je u svojoj karijeri, od 1961. do 1971, osvojio 30 medalja na najvećim takmičenjima. Od toga 16 zlatnih (dve olimpijske, četiri svetske i 10 evropskih), pet srebrnih (sve evropske) i devet bronzanih (jedna olimpijska, dve svetske i šest evropskih). Jugoslovenski olimpijski komitet dva puta ga je izabrao za najboljeg sportistu godine (1968, 1970). Pre 25 godina uvršten je u Međunarodnu gimnastičku kuću slavnih. Pre 15 godina, tadašnji predsednik Slovenije Danilo Turk odlikovao ga je Zlatnim ordenom za zasluge u sportu, što je samo jedno u nizu priznanja koja je ovaj nenadmašni šampion na konju s hvataljkama dobio za uspehe u gimnastici. Bio je simbol jugoslovenskog sporta u vreme kada su i Jugoslavija kao zemlja i njen sport zauzimali visoko mesto u svetu.
Savršenstvo jedne gimnastičke discipline: Cerar na konju s hvataljkama
Foto: OKS
Svetsku slavu stekao je na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964, kada je osvojio zlato na konju s hvataljkama i bronza na vratilu. Stručnjaci su njegov nastup na konju nazvali savršenstvom, a Japanci – kojima je gimnastika jedan od nacionalnih sportova – dali su mu nadimak „Bog na konju”. Najveći protivnici su mu se posebno divili zbog toga što je karijeru završio na vrhuncu slave. Uspeo je da odbrani dve najznačajnije zlatne medalje: na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju (1968) i na Svetskom šampionatu u Ljubljani 1970, kada među svojim navijačima oprostio od gimnastike. Ljubljana se pamti kao njegov kraj, mada je godinu kasnije zvanično završio karijeru, posle jedne povrede.
To su bili najlepši trenuci u mojoj karijeri, od Tokija do Ljubljane. Domaća i svetska javnost su me najavljivali kao sigurnog šampiona u Tokiju, jer sam na Predolimpijskim igrama 1963. godine, na koje je domaćin pozvao više od najboljih sportista u svim olimpijskim sportovima, osvojio zlato na konju s hvataljkama i bronzu na razboju. Japanci su činili sve što su mogli da me pobede na konju s hvataljkama. Tada nisam bio svestan koliko su razmišljali o meni… Mnogo godina kasnije, kad sam bio u Japanu, pokazivali su mi neke snimke mojih vežbi i govorili da su pokušavali da me kopiraju.
Japanci su činili sve što su mogli da me pobede na konju s hvataljkama. Tada nisam bio svestan koliko su razmišljali o meni…
Četiri godine kasnije, otputovao je sa jugoslovenskim timom u Meksiko Siti, u jeku studentskih demonstracija. Seća se da je čuo pucnje iz vatrenog oružja dok se autobusom vozio od aerodroma ka hotelu, ali da je posle bilo mirno i bezbedno. Na konju s hvataljkama potvrdio je svoju klasu. Osvojio je zlato ispred Olija Laiha (Finska) i Mihaila Voronjina (Sovjetski Savez). Na pitanje po čemu još pamti Igre u Meksiku, kaže:
Naši vaterpolisti, košarkaši i rvač Simić ispunili su očekivanja, dok je plivačica Đurđica Bjedov premašila sva očekivanja. Bila je junakinja sa dve medalje koje niko nije očekivao – seća se Cerar, advokat u penziji. – Kada je Vera Nikolić odustala od trke, svi u našem olimpijskom timu bili smo veoma razočarani. Kad se priča o toj olimpijadi, kao velika stvar se izdvajaju i slobodna bacanja Vladimira Cvetkovića. To nisu bila obična pobeda, jer ne samo da je donela plasman u finale, već i pobedu protiv tradicionalno teškog protivnika, selekcije Sovjetskog Saveza. Meksiko je obeležio i brak dvoje čehoslovačkih sportista, gimnastičke šampionke Vere Časlavske i trkača Jozefa Odležila. I danas se živo sećam svečanih otvaranja u Japanu i Meksiku. Tada je i sam odlazak tako daleko od svoje zemlje bio privilegija sam po sebi...
Miroslav Cerar (levo) danas
Foto: Aleš Fevžer / OKS