Reditelj Beno Hvala
Foto: Cinnesport
Stručnjaci kažu da su generator za kulturu emocije. U tom slučaju ja bih rekao da je košarka zaista kulturna stvar, jer sam u reportažnim kolima proživeo toliko emocija, kakve niko drugi ne može da iskusi osim samih igrača. Bio je to pravi vulkan emocija – govorio je slovenački i jugoslovenski reditelj Beno Hvala (1932-2012) u jednom od svojih poslednjih intervjua, dok je analizirao domete Jugoslovenske radio-televizije (JRT) u sportskim prenosima.
Beno Hvala je sa svojim jugoslovenskim kolegama pomerao granice u TV prenosima zimskih sportova, počev od 1960-ih godina, a kruna njegovog rada – kao i kompletnog stručnog tima JRT-a – bile su Zimske olimpijske igre u Sarajevu, održane pre 40 godina. Po nekad su te inovacije bile toliko značajne da su išle daleko ispred ostalih televizija u Evropi, što je danas gotovo zaboravljeno.
I u trenucima kada je bilo logično da se pojavi u kadru, on je nekoliko puta zevao! Ja sam uspeo da balansiram između njegovog zevanja i slike, tako da su svi imali poverenje da neću uključiti sliku tamo gde ne treba.
Mi smo u JRT-u, sa grupom inženjera i stručnjaka za televizijske prenose, izmislili neke posebne kadrove – govorio je Beno Hvala. – Recimo, kadar P3, pre nego što košarkaš baci loptu u koš. Gde se njegova koncentracija vidi na svakom delu lica. Za nas je to bilo fenomenalno. Već 1966. izmislili smo ponavljanje golova, dakle slow motion, što je bila revolucionarna stvar. Sve te inovacije dolazile su kao posledica timskog rada u JRT-u koji je u ono vreme bio televizija broj jedan za sportske prenose.
Pošto su se ljudi koji su vodili jugoslovenski sport držali principa da za razvoj sporta nije dovoljno učestvovati na velikim takmičenjima već ih treba i organizovati, Jugoslavija se 1960-ih sve više uključivala u taj proces. Usledile su desetine velikih događaja maltene u svim delovima zemlje, svetski ili evropski šampionati u fudbalu, košarci, odbojci, hokeju na ledu, stonom tenisu, umetničkom klizanju, vodenim sportovima, boksu… Zatim Mediteranske igre, Univerzitetske igre i, najvažnije i najzahtevnije od svega – Zimske olimpijske igre u Sarajevu 1984.
Velikan košarke i televizije: Nebojša Popović
Foto: lični arhiv Zvezdane Popović
Mnogi od stručnjaka sa tadašnje nacionalne televizije bili su mentori onima koji su kasnije vodili glavnu reč na televizijama u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu… Beno Hvala je od početka tesno sarađivao sa beogradskim kolegom Momčilom Martinovićem koji se posebno istakao u TV prenosima za Svetsko prvenstvo u vodenim sportovima u Beogradu 1973. i za Evropski šampionat u fudbalu u Beogradu i Zagrebu 1976. Jugoslovenski stručnjaci bili su toliko cenjeni da su ih svetske federacije, ali i televizije, angažovale za najzahtevnije TV prenose, pa i za utakmice Svetskog prvenstva u fudbalu. Stanislav Škodlar, kome je Beno Hvala bio mentor, dobio je Emi nagradu (Emmy) za prenose takmičenja u dizanju tegova na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984.
Momi Martinoviću i meni niko nikada nije rekao kako treba da slikamo – isticao je Beno Hvala. – Bili smo samostalni i razmišljajući subjektivno nismo nailazili na bilo kakve direktive. Recimo, na Svetskom šampionatu u hokeju na ledu u Ljubljani, 1966, kada smo izmislili prvi slow motion, na svečanoj tribini bio je čovek broj jedan u Sloveniji Matija Maček. Meni niko nije rekao, na primer: Znaš, tu je predsednik Skupštine Slovenije, obrati pažnju… I u trenucima kada je bilo logično da se pojavi u kadru, on je nekoliko puta zevao! Ja sam uspeo da balansiram između njegovog zevanja i slike, tako da su svi imali poverenje da neću uključiti sliku tamo gde ne treba. Mada bi i funkcioneri trebalo da znaju da na priredbama treba da se čuvaju od kamera…
VELIKI BRAK KOŠARKE I TELEVIZIJE
Beno Hvala je u svojoj karijeri posebno bio ponosan na neke kadrove koje je sa kolegama iz JRT-a pripremao za Evroviziju, uvek ističući domaće kamermane kao vrhunske majstore svog znata. Tako je međunarodna TV publika 1960-ih godina prvi put videla neke inovacije u prenosima skijaških skokova (da, recimo, kamera po dijagonali u švenku zumira skakača koji ide 100 km na sat).
U vreme procvata košarke u Jugoslaviji, 1970-ih godina, taj sport dobija svoje mesto na nacionalnoj televiziji, čuveni termin – Subotom u pet! Čitava zemlja, ali i neke okolne, mogla je da prati derbije domaće lige. Tome je veliki podsticaj dalo Svetsko prvenstvo u Ljubljani 1970, gde je Jugoslavija osvojila svoje prvo zlato, ali treba uvek isticati da je presudnu ulogu odigrao Nebojša Popović koji je u tom projektu spojio svoje dve velike ljubavi: košarku i televiziju…
Već 1966. izmislili smo ponavljanje golova, dakle slow motion, što je bila revolucionarna stvar. Sve te inovacije dolazile su kao posledica timskog rada u JRT-u koji je u ono vreme bio televizija broj jedan za sportske prenose.
Nebojša Popović je bio svetski igrač, odmah posle Drugog svetskog rata, a onda još veći funkcioner u sportu. Bio je i generalni sekretar Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, FIBA funkcioner, ličnost poznata u međunarodnim krugovima. Takođe je bio i glavni urednik Radio-televizije Beograd. Pošto sam i ja bio strastveni sportista – bio sam najbrži junior Jugoslavije na 100 metara, Nebojša i ja smo lako našli zajednički jezik. Bili smo i kolege i prijatelji. On je bio vrlo ozbiljan. U ono vreme morao si da budeš ozbiljan jer je onda sve išlo direktno, bez montaže. A kad je direktan prenos onda nema trte-mrte. Kad ti počne evrovizijska špica ili si spreman ili nisi. Kad neki režiser mnogo viče u reportažnim kolima, znači da nije dobro pripremljen, a i ja sam po nekad bio takav.
Usledili su čuveni košarkaški prenosi „Subotom u pet”, kada je jugoslovenska liga bila najjača u Evropi.
Vrhunska košarka na vrhunskoj televiziji: Simonović (Crvena zvezda) putira preko Dalipagića (Partizan)
Foto: KSS
To je bio veliki brak između košarke i televizije, kome je kumovao Nebojša Popović, uz moju pomoć. Košarka je toliko dinamičan sport da se često do poslednjeg trenutka ne zna pobednik. Sve je to išlo direktno. A za mene, kao za mog velikog prijatelja iz Beograda, Momu Martinovića, direktan prenos je esencija svake televizije. I moram da istaknem još nešto… Kada smo inženjer Boris Kristančič i ja otišli 1969. godine u SAD da vidimo kako Amerikanci rade, mogu da vam kažem da ništa novo nisam video u odnosu na ono što smo mi u Jugoslaviji već izmislili. Na Svetskom šampionatu u Ljubljani 1970. uveli smo neku vrstu grafike, kojom smo potpisivali igrače. Ta nazovi grafika pravljena je verovali ili ne od kartona, pošto nikakve elektronike nije bilo…
Sve to je krunisano Olimpijskim igrama u Sarajevu 1984, gde Beno Hvala posebno naglašava jednu stvar:
Treba da se zna da je JRT sama sa svojih 24 reportažnih kola kompletno pokrivala Igre u Sarajevu. Nakon toga nikada neki domaći broadcaster nije bio u stanju sam da to uradi. Recimo, na Zimskim igrama u Vankuveru 2010, u timu koji je vodio moj prijatelj Manolo Romero bilo je čak osam različitih televizijskih ekipa. A mi smo u Sarajevu to radili sami, sa našim kamermanima, audio majstorima i ostalim stručnjacima. Bili smo vrlo ponosni na sebe.