Posle dve nedelje na Kubi potpuno sam izbrisao iz glave Kubu koju sam znao iz romantičnih reportaža, a u meni se rodila jedna sasvim drugačija Kuba, puna protivrečnosti, daleko od prosperiteta, ali sasvim blizu onoga što je danas život „malih ljudi” širom sveta. Društvene mreže i mediji forsiraju svet izobilja, propagiraju lagodan život i daju privid sreće čak i onima kojima je sreća davno okrenula leđa, dok svet nemaštine nastavlja da živi u svojoj tišini. Kubanska deca možda ne veruju u bajke, ali lično sam se uverio da se smeju lepše no ijedna druga deca na svetu. Ovo je moja priča o njima…
Godinama sam maštao o Kubi, ali je ona dugo za mene bila daleka i nepristupačna. Voleo sam iz daljine tu zemlju zbog njene muzike. Kao veliki muzički snob, nikada nisam mogao da slušam ono što je za svačije uši. Sa svake svadbe, osim sa sestrine, pobegao sam odmah posle sarme. Volim džez, afro džez, sambu, bluz, rok… Volim ritam Kube. Kad mi je fotografija ušla pod kožu, rekao sam sebi – moraš na Kubu! Mene, inače, putovanja zanimaju zbog fotografija. Kopka me da vidim i zabeležim realan život ljudi raznih mesta i podneblja.
Kuba
Foto: Darko Duckin
Da bih se što bolje spremio za ono što me čeka na Kubi, sreo sam se u Beogradu sa jednim Kubancem Santjagom, profesorom na Servantesu, koji ovde živi sa ženom i sinom. U srdačnom razgovoru uspeo je donekle da mi dočara ono što me čeka u njegovoj domovini.
Prvo što sam primetio kad sam izašao iz autobusa, bio je izuzetno neprijatan miris. Veliki građevinski kontejneri na sve strane, ulice i sokaci puni rupa i vode koja curi na sve strane. Da ne bude zablude: Njujork smrdi, a Havana bazdi… Danas je miris privilegija retkih gradova koje vode pametni ljudi.
Dok sam leteo iznad Atlantika (preko Istanbula do Havane) razmišljao sam o tome šta bih sve mogao da slikam na Kubi. Kao neko ko najviše ceni dokumentarnu i uličnu fotografiju, nikada nisam davao neki poseban značaj portretima. Potreti su lepi, ali su za mene dosadni, jer iz njih teško možeš da izvučeš suštinu. Za mene je prava fotografija uvek spontana, nikako režirana. Nijednu svoju fotografiju ne obrađujem. Kod mene je foto-šop zabranjen, iako sam pronikao u sve njegove tajne. Ako na licu mesta nisam uspeo da napravim fotku kako treba, onda tu fotografiju ni foto-šop neće spasiti.
Znam da postoje ljudi za koje je odlazak na Kubu stvar prestiža i prilika da na „egzotičnom” putovanju dožive neku avanturu. Za mene je Kuba bila izazov, ne mogu da kažem profesionalan, jer fotografija je moja pasija a ne moj posao. Znao sam da ću tamo fotografisati nešto što nigde drugde neću. Međutim, ni slutio nisam koliko će sve to biti emotivno za mene. Ako ostavim po strani moju devojku i porodicu, nikada me ništa tako snažno nije dirnulo u srce.
Kuba
Foto: Darko Duckin
Sleteo sam u Havanu u ranim jutarnjim satima, dok je Sunce još bilo veoma nisko, taman podešeno za prelepu igru boja i senki na horizontu. Odjednom sam bio na aerodromu (Hose Marti) koji je u svom imenu nosio dušu i ritam Kube, jer stihovi Hosea Martija – čuvenog pesnika, filozofa i vatrenog borca za nezavisnost Kube – inspirisali su Hoseita Fernandeza da napravi jednu od najpoznatijih kubanskih pesama „Gvantanamera” (Žena iz Gvantanama).
Stekao sam utisak da su za mnoge Kubance stranci kao neka uteha, ako ne finansijska, onda duhovna, da im se nešto novo desi u životu. Toliko su srdačni, toliko otvoreni, toliko spremni da vam priskoče u pomoć. Dešavalo mi se da provedem s nekim sat, možda i sat i po, i da onda završim kao gost u njegovoj kući.
Čim sam prošao pasošku kontrolu, odmah sam izvadio aparat, da bih slikao taksistu sa cigaretom… Ljudi iz agencije su me obuzdavali, da smanjim doživljaj dok ne stignemo u grad. Kad smo stigli u glavnu ulicu u Havani, Paseo del Prado, preda mnom se ukazao Kapitolio (zgrada kubanskog parlamenta) koji izgleda identično kao i Zgrada Kapitola u Vašingtonu. Isti arhitekta ga je projektovao, od istog kamena je napravljen. Smestio sam se par stotina metara od te impresivne građevine koja izgleda netaknuto, kao da je juče napravljena a ne pre jednog veka. Sve ostalo u Havani bila je sušta suprotnost Kapitoliju… Redovi udžerica ili oronulih zgrada, sa fasadama kao starim oparanim džemperima, na kojima prozori dođu kao neka prišivena dugmad…
Prvo što sam primetio kad sam izašao iz autobusa, bio je izuzetno neprijatan miris. Veliki građevinski kontejneri na sve strane, ulice i sokaci puni rupa i vode koja curi na sve strane. Da ne bude zablude: Njujork smrdi, a Havana bazdi… Danas je miris privilegija retkih gradova koje vode pametni ljudi.
Kuba
Foto: Darko Duckin
Još dok sam planirao ovo putovanje, odlučio sam da ne odsednem u nekom hotelu ili rizortu, već da se smestim tamo odakle bih lakše mogao da dokumentujem realan život. Da budem blizu običnih ljudi.
Prvi dan sam, svesno, proveo na gradskoj plaži, udaljenoj dvadesetak minuta taksijem. Da se odmorim i skupim snagu za narednih jedanaest dana. To je već bilo nešto nalik raju. Sitan beli pesak, tirkizna voda i veliko plavetnilo koje od sunčevih zraka titra u daljini. Narednog jutra, u cik zore, predao sam se aparatu. Držao sam se svog „pravila lutanja”, koje kaže: nikada ne pravi plan šta ćeš da slikaš! I nikada ne držim mapu grada u ruci, jer bi mi ona odvlačila pažnju. Ako odlučim da krenem južno, onda čitav dan lutam u tom smeru. Volim da se izgubim kad slikam, pa da onda tražim put nazad. Dnevno pređem i do 20 kilometara. Kad znam kuda idem, teže mi je da nađem autentičan kadar.
Kuba
Foto: Darko Duckin
Ono što me je već na prvom koraku prijatno iznenadilo bila je mogućnost da lako komuniciram s ljudima u Havani i da se sporazumevam s njima, iako je moj španski više nego oskudan, a njihov engleski nikakav (pričaju ga samo oni koji rade s turistima). Kroz gestikulaciju, pokrete ruku, izraz lica, shvataš o čemu se radi… U startu ti je jasno da li je nešto dobro ili loše. I shvatiš da je jezik potpuno nebitan za neke životne stvari. Nisam se osećao nelagodno kad su mi ljudi prilazili, a Kubanci vole da ostvare kontakt sa strancima. Nekad to čine iz puke ljubopitljivosti, nekad da bi dobili neku sitnicu.
Kuba
Foto: Darko Duckin
Nisam doživeo ni najmanju neprijatnost od njih. Krajnje su otvoreni, verovatno i zbog toga što nemaju šta da izgube. Svega su željni i sve im fali, osim osmeha i ljudskosti. Imaju tu moć da vas oraspolože svojom vedrinom, ali i da vas istog trena rastuže svojom mukom koja je njima normalna. Kao što je nama nekada u Srbiji bio normalan život pod bombama ili vekna hleba za nekoliko milijardi dinara. Nikad nisam video toliko sivila i toliko osmeha na istom mestu, osim na filmu i fotografiji. Stekao sam utisak da su za mnoge Kubance stranci kao neka uteha, ako ne finansijska, onda duhovna, da im se nešto novo desi u životu. Toliko su srdačni, toliko otvoreni, toliko spremni da vam priskoče u pomoć. Dešavalo mi se da provedem s nekim sat, možda i sat i po, i da onda završim kao gost u njegovoj kući. Pričamo rukama i očima, savršeno se razumemo. I hteo-ne hteo moraš da se pokloniš tim divnim ljudima koji se ne stide svoje bede, niti misle da su manje vredni zbog nje.
U mnogim delovima Havane koje sam posetio, delovalo mi je kao da je život bukvalno stao! Život nalik našem, ovde donekle vode samo oni koji rade s turistima. Jedan prosečan Srbin je za prosečnog Kubanca ono što je za prosečnog Srbina neki američki milioner.
Kuba
Foto: Darko Duckin
Kraj prvog dela
* Darko Duckin je video animator i fotograf iz Beograda