Jedan od slučajnih prolaznika koje sam upoznao u Havani, Alberto, posle kratkog sporazumevanja nemuštim jezikom odveo me je u svoj stan, čija polovina je bila bez krova. Zapravo, taj njegov skromni kutak bio je sve osim stana. Tu je živeo sam, sveže rastavljen od žene koja ga je iz nekog razloga napustila. Pokazao mi je svoju sobu u kojoj se molio nekoj svoj lutkici. Većina kubanaca veruje u afričke bogove. Umesto kreveta imao je dušek. Pošto njegova strana ulice nije imala vodu, svakog dana je sa praznim balonom odlazio preko puta kod komšije. Nije se libio da mi pokaže sve nedaće svog života, niti se sklanjao od objektiva mog fotoaparata.
Iz njegovih gestova saznao sam da je nekada bio bokser. Kad smo izašli iz te nazovi zgrade, poveo me je u jedan još suroviji deo Havane. U jednom trenutku osećao sam se kao da sam u nekom akcionom filmu. Delovalo mi je kao da me Alberto svesno vodi ka nekoj nevolji. Drmao me je adrenalin dok sam se s njim provlačio kroz jedan pasaž širine mojih ramena. Kad smo ušli u dvorište omeđeno rešetkama okolnih stanova, pomislio sam da sam u centru nekakvog uličnog ringa. U tu nemilu scenu odlično se uklopila grdosija od čoveka koja se ukazala preda mnom. Fokusirao me je svojim zakrvavljenim očima, a njegov pogled mi je govorio „šta si ovde izgubio?“ Sledio sam se.
Kuba
Foto: Darko Duckin
Istog trena odškrinula su se vrata iz kojih je izvirila crna ruka. Pao mi je kamen sa srca kada sam shvatio da je to Albertov sin. Bio sam više nego dobrodošao. Dozvolio mi je da slikam i njega i njegovog sina. Na kraju dana razišli smo se najnormalnije, kao poznanici koji će se možda ponovo sresti. Nije tražio ništa zauzvrat. Na njegovom licu jasno se videlo da mu je bilo drago što je imao priliku da provede neko vreme sa mnom.
Bio sam gost porodice koja je, kao i mnoge druge koje su ostale bez krova nad glavom, živela u ogromnom magacinu u centru grada. Prvi put sam video tako nešto: svaka od dvadesetak porodica zaposela je dvadesetak kvadrata koje im je država iscrtala kredom na podu.
Narednog dana sreo sam se s jednim poznatim savremenim kubanskim fotografom Manuelom Almenaresom i njegovom devojkom. Pošto sam im rekao šta me zanima, odveli su me na par neobičnih lokacija.
Bio sam gost porodice koja je, kao i mnoge druge koje su ostale bez krova nad glavom, živela u ogromnom magacinu u centru grada. Prvi put sam video tako nešto: svaka od dvadesetak porodica zaposela je dvadesetak kvadrata koje im je država iscrtala kredom na podu. Svako je svoj prostor ogradio onako kako je mogao. Neko je imao lim, neko drvene ploče, a neko samo običan karton. Svi su bili priključeni na jedan mokri čvor.
Kuba
Foto: Darko Duckin
U jednom od tih „stanova“ naišao sam na simpatičnog četvorogodišnjeg dečaka. Pre no što sam počeo da slikam, dao sam mu aparat da se poigra s njim, jer mi je to tražio svojim živahnim očima. Kad mi je vratio aparat, razmakao je zavesu iza koje je na nekom sklepanom krevetu ležao njegov brat kome je bilo oko 14 godina. Videlo se da je bolestan, da ima temperaturu. Spavao je, tako da nisam s njim ostvario kontakt. Naivno sam pitao njegove roditelje, na nekom englesko-španskom jeziku uz pomoć ruku i nogu, da li imaju bilo kakav lek. Shvatio sam iz njihove priče da teško dolaze do toga. Prošla mi je kroz glavu slika od par dana ranije, kada sam ispred jedne apoteke video kilometarski red…
Malo dalje video sam grupu momaka kojima je na licu pisalo da s njima nema šale. Nije bila naivna situacija, ma koliko znao da je Kuba bezbedna. Pomislio sam: „Slikaj i njih i sve će biti OK“. U tom trenutku perifernim vidom spazio sam ruku lokalnog bosa…
Kao fotograf ne bi trebalo da dozvoliš da te savladaju emocije dok si na terenu. Međutim, tog dana bio sam emotivno potpuno razbijen. Vidiš dete sa temperaturom, koje čeka da mu ona prođe sama od sebe. A znaš da se razni ljudi širom sveta bahate u svom bogatstvu…
U susednom smeštaju živela je prelepa crnkinja, kojoj nije bilo više od dvadeset godina. Uvela nas je u svoje predsoblje od kartona, u kojem je njena sestra sušila veš. U nečemu što su oni nazivali sobom nalazio se krevetac sa novorođenčetom. Majka mi je dozvolila da slikam i nju i dete koje je u takvim uslovima raslo bez oca. Obe sestre bile su više nego srdačne. Brzo sam shvatio da stranci nemaju problem da se odomaće kod Kubanca čim im jednom uđu u kuću. Na licu im piše: Tu casa es mi casa! Sutradan sam vratio do tih porodica i odneo im nešto lekova, vitamina, slatkiša, i namirnica. Nikad se nisam osećao tako korisno kao tog dana, mada sam učinio samo nešto što bi, valjda, svaki normalan čovek uradio. Dajem lekove majci bolesnog sina, koja zbunjeno gleda čas u svoje ruke, čas u mene. Kad je shvatila da je dobila lekove za dečaka, bila je toliko zahvalna. Dok sam zdravom dečaku davao bombone i čokoladice, probudio se njegov brat kome se lice ozarilo. Obojica su počela da me grle. U tom trenutku mlađi brat je uradio nešto što me je najviše dirnulo za vreme mog boravka na Kubi. Otvorio je frižider u kojem su bili samo čaša mleka, malo pirinča i pasulja. Znao sam da na Kubi postoji pravilo da porodice koje imaju decu stariju od četiri godine ne mogu legalno da kupe mleko. A preda mnom stoji klinac koji mi sa osmehom na licu daje poslednju čašu mleka. Ta slika me je potpuno dotukla. To je verovatno najjača emocija koju sam doživeo u životu.
Kuba
Foto: Darko Duckin
Svratio sam i do njihovih komšija i mladoj majci sa bebom ostavio nešto namirnica i lekova. Skakala je od sreće. Kasnije mi je izvadila sveščicu u kojoj je nešto beležila. Shvatio sam da postoji pravilnik po kome građani mogu da kupuju određene namirnice. Ako je neko, na primer, danas kupio kilogram brašna, tek za mesec dana može da kupi novu turu. Ako ti treba više, onda moraš da se snađeš. To znači da odeš na crnu berzu.
Dok sam narednog dana išao krajem koji nije za turiste, upoznao sam nekog lokalnog bosa. Imao je desetine ožiljaka na sebi. Nosio je kajle kao dizelaši kod nas devedesetih godina. Istog trenutka sam se latio aparata. Dopalo mu se. Počeo je da mi pozira. Kad sam završio, pokušao sam malo da popričam s njim. Bratski me je zagrlio, zatim se potapšao po grudima, kao da je hteo da mi poruči da je sve u redu.
Kuba
Foto: Darko Duckin
Malo dalje video sam grupu momaka kojima je na licu pisalo da s njima nema šale. Nije bila naivna situacija, ma koliko znao da je Kuba bezbedna. Pomislio sam: „Slikaj i njih i sve će biti OK“. U tom trenutku perifernim vidom spazio sam ruku lokalnog bosa. Mahnuo im je, a oni su se lagano razišli, zatim se okrenuo meni i skupljenom šakom mi stavio do znanja, otprilike: „Ovo je moj kraj”! Zatim je raširio obe ruke i kao da mi je rekao: „Ovde možeš da radiš šta hoćeš!” Vraćao sam se tu narednih dana, jer sam znao da mogu opušteno da škljocam.
Svaki novi kontakt doživljavao sam kao malu pobedu. Činilo me je srećnim to što sam uspevao da zadobijem poverenje Kubanaca. Kad god sam po njihovim reakcijama video da nešto nije za slikanje, istog trena sam sklanjao aparat. Inače, kad napravim fotku nekoga ko se oseća neprijatno ili se buni što sam ga slikao, ja tu fotografiju odmah obrišem. Ne želim da imam u svojoj arhivi nešto što će da me podseća na nečiju nelagodu. Znam da me iza ćoška čeka još bolja fotografija.
U svim restoranima i kafićima za turiste nema Kubanaca, jer oni to sebi ne mogu da priušte. U jednom takvom kafeu prišla mi je talentovana lokalna umetnica da bi nacrtala moju karikaturu. Radnik iz kafića je zaustavio, ali je pustio kad sam mu rukom pokazao da je ona sa mnom. Kad ja završila karikaturu, dao sam joj neku kintu. Izvadio sam prvu novčanicu koju sam napipao u džepu. Bilo joj je drago što sam zadovoljan njenim radom.
Kuba
Foto: Darko Duckin
Često sam da odlazio u jedan bar u kome su se smenjivali muzičari od deset jutru do jedanaest uveče na svakih 45 minuta. Jasno je da su tezgaroši, ali su izuvali kako sviraju. Ove naše mogu da sahrane na keca! To bi i mrtvog diglo iz groba. Sve osim poluživih belih turista sa Zapada, koji su nekako zalutali do Havane.
Jedne večeri zatekao sam vrhunski spektakl ispred bašte jednog hotela u centru, na ulici, gde je đuskalo oko 70 Kubanaca. U bašti je briljirao bend koji bi komotno mogao da svira u Rojal Albert Holu. Ispred muzičara bilo je pedesetak stolova od kojih su samo tri bila zauzeta uštogljenim gostima hotela, operisanim od muzike. Stopio sam se s lokalnom ruljom na ulici i počeo da đuskam. Da se razumemo, imam osećaj za ritam ali ne znam da plešem. Konobar me je pozvao da sednem za sto, ali sam mu se zahvalio i na fin način objasnio da sam samo došao da slušam muziku. Kad je ekipa pored mene to videla, odmah su mi pokazivali da sam jedan od njih, dobio sam i besplatno piće, brlju od ruma koju su svi cirkali te večeri. Osetio sam snažnu energiju tih ljudi iako nismo razmenili nijednu reč. Ali, to nije bio kraj neverovatnih muzičkih iznenađenja…
Sutradan sam završio na koncertu jedne sjajne kubanske pevačice u „Art fabrici“. Iako je ta koncertna sala u sklopu umetničkih galerija postala popularna među turistima, tog dana sam bio jedini belac među par hiljada ljudi. Taj vrhunski koncert ću da pamtim do kraja života. To je možda nešto najlepše što sam čuo. Neverovatna količina energije koja te za čas nahrani i napuni. Ako si iole normalan, ne možeš da budeš ravnodušan prema tome. Zaključio sam da muzika i ljudskost drže Kubance u životu…
Kuba
Foto: Darko Duckin
Posle svega bilo mi je veoma teško da se vratim u Beograd. Sa mnogo divnih ljudi u Havani ostvario sam kakav-takav kontakt. Svaku od tih osoba čuvaću u uspomenama. Neke su me nasmejale, neke su me baš rastužile. Dok sam ulazio u avion treperio sam od pomešanih osećaja. Bio sam sasvim siguran da ću se jednog dana vratiti na Kubu i obnoviti sva ta prijateljstva. Pitao sam se da li će i oni pamtiti mene. Trudio sam se da budem krajnje iskren prema njima. Nisam ih ni potcenjivao ni osuđivao zbog njihovog načina života.
Avion se konačno prizemljio na „Nikoli Tesli“. Iako je dan tmuran, Beograd blista pod sivim oblacima, lepši nego ikada. Posle neverovatnog životnog iskustva vraćam se u neku čudnu realnost….
Kraj
* Darko Duckin je video animator i fotograf iz Beograda