Ni manjeg prozora,
ni većeg pogleda

Neki mrzovoljni ljudi govore da je gotovo sa slikarstvom, mnogi misle da je ovaj svet ostario, da se „ispucao“ i da se istrošio. Ja ne mogu u to da verujem, jer svaki čovek koji se rodi - on je potpuno nov na ovom svetu i on ne može da se zadovolji time da su drugi živeli umesto njega. On hoće i ima pravo da sve doživi, tako da je to vrlo stara priča. Slikarstvo postoji samo zato što se uvek rađaju ljudi sa neodoljivom željom i nagonom da crtaju i slikaju
(Vojo Stanić)

***

Tog predivnog sitnog a živahnog slikara upoznao sam daleke 1997. godine, na Bijenalu u Veneciji. Tada su se na ovoj bijenalnoj izložbi naizmenično smenjivali Srbija i Crna Gora, tačnije njihovi slikari, u Jugoslovenskom paviljonu.

Nenametljiv, duhovit, nasmejan. Bio je oličenje sreće. Nije bio spreman za velike intervjue, ali hteo je da priča o slikarstvu i ljudima. Sve je nekako na njegovim slikama bilo vezano za ljude i kao da su ti pogledi sa njegovog prozora bili nemogući bez njih. Komični, duhoviti, ponekada kritični, ali uvek sa puno ljubavi. Sa koliko skromnosti je govorio o sebi i svom slikarstvu, najbolje je priredio Novica Samardžić u katalogu venecijanske izložbe…

---

Sva lepota na našoj planeti ne bi vredela ni pet para ako ne bi postojao čovek koji će je zapaziti i radovati joj se.

---

Moja biografija je toliko obična, slična većini ljudi mojih godina. Bilo bi vrlo dosadno ako bih uzeo da pričam svoj život ,iako je ,možda bilo interesantnih i duhovitih momenata, što je takođe tipično… Ja živim u malom mestu, nalazeći puno lepote u toj monotoniji. Prvu uljanu sliku napravio sam 1954.godine, decembra meseca, u četiri sata popodne. Imao sam tada mnogo godina preko trideset.

Mislim da je veština biti sretan. Prvi uslov je skromnost. Umetnik je uvek skroman. On je čovek koji se stidi. On ima potrebu da ga vole, zato što će im se dopasti ono što radi. On se na neki način pravda što je živ. Sva lepota na našoj planeti ne bi vredela ni pet para ako ne bi postojao čovek koji će je zapaziti i radovati joj se.

Taj poznati Vojov prozor gledao je ka Škveru, najvažnijem mestu novskog parčeta zaliva. Sve je tako mirisno, jer su more i Mediteran doneli sve etere u tu tačku, i sa tog prozora kao da se oslikao sav bokeljski život. Barke, balote, palme, talasi, pisci, senke, promenljivi vetar, baloni, sve sto stane na štrik. U tom naizgled malom pogledu, Vojo je napravio čitav svet. Sva lepota na našoj planeti ne bi vredela ni pet para ako ne bi postojao čovek koji će je zapaziti i radovati joj se.

Nekada osporavan u vremenu savremenih tokova umetnosti, jer se bavio figuracijom, izazivao je veliku pažnju gledalaca, i ono što je najlepše od svega, svi su izlazili sa manjim ili većim osmehom. Delovalo je kao da je svima ulepšao dan… Ili čak i više od toga.

Ulepšao je i moj.

Ovo je vreme straha i nekog čudnog mazohizma. Malo je ljudi zdrave, čiste, pameti, a takve danas proglašavaju oriđinalima. Zavladala je atmosfera tragedije i haosa. Prete nam rakom i infarktom i stalno smo bombardovani prizorima smrti i kataklizme.

Sedenje na stepenicama, s NJIM, ispod čempresa u Veneciji, urezuje se u pamćenje za sva vremena. Te kratke misli, pune duha i sasvim drugačije od svih drugih na ovom svetu, dugo ostaju u sećanju.

Pre susreta u Veneciji najlepše Vojine slike video sam na zidovima čoveka koga sam izuzetno cenio i koji je verovatno najzaslužniji za formiranje mog ukusa kada je slikarstvo u pitanju: u kolekciji Slobodana Rašića-Raleta. Specifičnog kolorita, prepuna skrivenih događaja i značenje, kao da uvlači gledaoca da voli svet i ljude, da se raduje trenutku, životu, vetru.

---

Slikarstvo je blisko svakome, i najnaivnijem čoveku. I u slikama najvećih umetnika ima procenat naivnosti i možda je baš to ono što sliku čini dobrom.

---

Slikarstvo je najjednostavnija i najpristupačnija umetnost. Slikarstvo je blisko svakome, i najnaivnijem čoveku. I u slikama najvećih umetnika ima procenat naivnosti i možda je baš to ono što sliku čini dobrom. Kada kažem naivnost, mislim na izvesnu duhovnu svežinu koju neki ljudi sačuvaju čitavog života.

Nije ni malo slučajno to što je Voja Stanić živeo i stvarao tako dugo, duže od stotinu godina, jer lepota trenutaka, motiva sa svih njegovih relativno malobrojnih slika, premala su da oplemeni naš svet.

Srećnici koji ova dela imaju na svojim zidovima verovatno su najbolji svedoci ovih napisanih redova.