"Više nema autora, urednika ni pedagoga tog profila u sadašnjem novinarstvu. Na ozbiljnim univerzitetima po takvom pedagogu bi nazvali bar jedan amfiteatar u kome studenti novinarstva slušaju predavanja. Ovde to ne da tama zaborava”, rekao je sličnim povodom novinar Milan Milošević.
Mislilo se i očekivalo da će takav propust biti ispravljen, ali se to nije dogodilo. Uvaženi profesor i novinar Sergije Lukač, nesumnjivo prvi među jednakima kao majstor žurnalističke prakse, povukao je nogu u osmišljenom akademskom obrazovanju budućih poslenika javne reči – novinara, kao jedan od osnivača prvog novinarskog smera na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Ostaće upamćen kao poslednji izdanak plemenitog soja srpskih novinara i urednika, koji su za sve druge učinili više nego za sebe same. Za naše okoštale navike i autističnu kulturu sećanja ništa neobično. U svemu je do bola zanimljivo da je jedna svakako nesvakidašnja ličnost, svedok istorije, potvrđeni novinar kome se verovalo i omiljeni univerzitetski profesor, koji je izuzev žurnalizma, medija i komunikacije predavao i život, tokom svojih dvadesetak godina rada na Beogradskom univerzitetu kroz 17 generacija omogućio zapaženom broju novinara da – profesionalno prohodaju, njih oko 1000, slovom i brojem. U Srbiji skoro da nema novinara koji nije definisan Lukačevim novinarskim uticajem. I uprkos tome, kao da je nestao u vremenu.
Kako je moguće da ga i pored onih 1000, od kojih se većina klela u svog profesora Sergija, prekrije tama zaborava? Razmileli su se i već decenijama su po najvećim redakcijama u Srbiji, u najvećem broju ostavili su pozitivan trag na ovdašnje novinarstvo, a da se gotovo niko nije setio moralnog duga koji imaju prema svom učitelju! Da li su ga zaboravili?
Sergije Lukač kao gimnazijalac
Foto: Monografija „Sergije Lukač“
Pokazalo se, izgleda, da je u svom poslednjem obraćanju nad odrom novinarskog velikana, jedan od njegovih bivših učenika, tada generalni direktor RTS-a Aleksandar Saša Tijanić, vizionarski tačno predvideo: „Kada ova nezahvalna profesija i ova zemlja koja pamti samo do sutra, zaborave šta je bio Sergije Lukač, njegova medijska deca znaće ko je bio naš profesor”.
Kao paradigma takvog stava možda bolje od svega može da posluži pismo čitaoca objavljeno u susret 95. godišnjici rođenja Sergija Lukača u listu Politika, sa potpisom Jovo Vuković, Novi Beograd. Ispostaviće se da je reč o jednom od njegovih bivših studenata, i, ako se ne varamo, dugogodišnjem sportskom novinaru i uredniku Tanjuga. Zahvaljujući tom pismu, oni koji nisu znali ko je Lukač, mogli su vrlo eksplicitno da saznaju, a oni koji su ga znali, da se podsete ko je i kakav je bio.
BEZ TRAJNOG BELEGA
Njegovi studenti koje je kao bisere rasuo po redakcijama beogradskih i drugih medija u Srbiji i regionu, veoma su ga cenili, jer su od njega imali šta da nauče. Ne samo o zanatu, nego i o životu. Znam to iz prve ruke, jer sam jedan od njih. Uz novinarstvo, njegova velika opsesija bio je sport... Vodio je zdrav život, spartanski predan antičkom geslu o spoju duha i tela, čime je uticao na mnoge savremenike. Profesor Lukač bio je i veliki humanista, što je posebno dokazao pomažući izbeglice u vreme raspada Jugoslavije, o čemu nikada javno nije govorio. Predstojeća godišnjica rođenja ovog velikog čoveka i stvaraoca je prilika ne samo da ga se setimo, nego i da je obeležimo nekim trajnim belegom zahvalnosti tom izdanku Mostara, koji je decenije rada i stvaranja poklonio Srbiji i Beogradu, u kome je umro 2004. Bilo bi lepo i zasluženo da neka ulica u Beogradu ponese njegovo ime. Ili da se ustanovi novinarska nagrada sa imenom Sergija Lukača, kaže se između ostalog u navedenom pismu.
Portret ovog istinskog velikana, govori, međutim, indirektno i o mogućim uzrocima izostanka institucionalizacije zaostavštine i sećanja na značaj Sergija Lukača. U ovoj knjizi se otkrivaju pojedini takvi razlozi, ali jedan od njih, možda i osnovni, leži u profilu ove vanvremenske ličnosti, koja nije težila priznanjima i potvrdama sopstvene veličine, već, po svemu sudeći, svakoj vrsti skromnosti. Naime, s obzirom na putanju razvoja njegove ličnosti i profesionalnih stremljenja, danas nije nelogično pretpostaviti i to da je i sam Lukač bio protiv sopstvenog uzdizanja na pijedestal intelektualnih i svakih drugih veličina. To, kao jedan od suštinskih razloga ovog zaborava, pominju i pojedini njegovi savremenici, prijatelji i kolege.
Njegov aktuelni naslednik u drugoj generaciji na čelu Katedre za novinarstvo na FPN UB, Veselin Kljajić, takođe pominje taj razlog, ne sporeći da smo kao društvo i narod skloni kratkom pamćenju.
Pokretane su inicijative na tu temu, ali, nažalost, nijedna nije zaživela. Mislio sam da će se to već dogoditi jer smo te inicijative obnavljali, ali dok je bio živ, i sam Lukač je bio protiv toga. Pred kraj njegovog života postojala je, primera radi, inicijativa da napravimo nagradu koja bi nosila njegovo ime, ali je on bio protiv toga. Potom su došla nekakva ružna vremena i one devedesete koje su i univerzitet nezamislivo oštetile, pa onda i sva ostala dešavanja tih godina, pa je i to stalno čekalo neko bolje vreme, napominje Kljajić. Danas, stoga, kako on ocenjuje, i dalje „nažalost, nemamo njegove nagrade, njegov kabinet, bistu, ništa od toga...”, iako je nesporno, kako takođe Kljajić zapaža, i to da će gotovo svako od njegovih savremenika i nastavljača, na jednak način, pohvalno i sa poštovanjem, govoriti o Sergiju Lukaču. Kljajić, stoga, poput tima studenata i profesora koji su radili na pripremi ove knjige, veruje da i dalje nije kasno da se nešto slično dogodi i Lukač dobije neku vrstu, bar posthumne potvrde značaja, jer to očigledno zaslužuje.
Pokazalo se, izgleda, da je u svom poslednjem obraćanju nad odrom novinarskog velikana, jedan od njegovih bivših učenika, tada generalni direktor RTS-a Aleksandar Saša Tijanić, vizionarski tačno predvideo: „Kada ova nezahvalna profesija i ova zemlja koja pamti samo do sutra, zaborave šta je bio Sergije Lukač, njegova medijska deca znaće ko je bio naš profesor”.
Znate, na mnoge stvari vreme nabaca prašinu koja ponekad i ljude i ono što su stvarali potpuno zatrpa, ali ima ljudi kod kojih vreme učini da su i oni i njihovo stvaralaštvo, kao što je to izvesno slučaj kod Lukača, aktuelniji nego ikada pre. Pogotovo zato što novinarstvo odavno tone, propada i doživljava krize, pa utoliko danas više dolazi do izražaja ono kako je pisao, govorio i pogotovo kako je predavao profesor Sergije Lukač.
Ove reči profesora Kljajića ujedno su i dosta dobra argumentacija za izbor ličnosti koje ovo delo nastoji da predstavi, ali i uvod u kontekst u kojem je Sergije Lukač živeo i radio, ostavivši za sobom neprolaznu vrednost oličenu u brojnim sportskim, novinarskim, akademskim, ali pre svega – životnim delima. To je, stoga, i onaj zbir nesumnjivih razloga koji je nas, autore monografije, obavezao da ovaj zadatak što bolje izvedemo, po mogućstvu srazmerno važnosti lika i dela koje predstavljamo i na način koji bi zadovoljio i strogog profesora Sergija Lukača.
Ovaj tekst, stoga, možda stiže i u najbolje vreme – kao poziv na otrežnjenje svih relevantnih aktera u vreme globalnog, prilično paradoksalnog trenda slabljenja položaja novinara uporedo sa sve snažnijom komercijalnom vrednošću rada medija, koji logično podstiče pesimizam među novinarima i njihove ocene „da novinarstvo i mediji danas odumiru” i da iz tog razloga svoju „budućnost sve više vide van novinarstva”. Naime, on čini da prozorljivost Sergija Lukača danas samo dobija na vrednosti, a njegove analize neverovatnu vitalnost i decenijama nakon njihovog nastanka, a u vreme aktuelne globalne krize medija, izazvane uticajem brojnih faktora koji kreiraju „specifične okolnosti u kojima mediji funkcionišu”, pre svega usled „uticaja interneta, globalne ekonomske krize i krize tradicionalnog medijskog biznis-modela”, ali i uticaja različitih faktora „koji su i ranije postojali, ali čiji efekti u kombinaciji s uticajem novih vode potrebi za sveobuhvatnom redefinicijom načina rada medija”.
TRI KLJUČNA MOMENTA
Činjenica je i da se na prste jedne ruke mogu nabrojati prigodni tekstovi u vezi sa važnim datumima iz njegove biografije, u kojima su makar na taj dan ili u toku neke nedelje, evocirana sećanja na veliko delo i lik Sergija Lukača. Pokazaće se da je to, zajedno sa njegovim retkim intervjuima, dragocena građa, na osnovu koje se, makar i sa zadrškom od nekoliko decenija, može adekvatno vrednovati sve što je učinio za srpsko novinarstvo. Uprkos tome, lagano je iscurela i druga decenija od smrti čoveka koji je umnogome odredio noviju istoriju srpskog novinarstva, i kao poslenik pisane reči, i kao univerzitetski profesor, i kao misionar zdravog života... I dalje, ipak, nema amfiteatra, novinarske nagrade ili beogradske ulice koji bi se ukrasili i ponosili njegovim imenom.
Jeste zapostavljen. Pretpostavljam da su novinari trebali da iniciraju da se Lukač ne zaboravi, ali poznato je da oni baš i nisu međusobno složni. Ne bih rekla da je to plod neke zavere ili plana, mislim da je u pitanju naša nebriga. Čak ni na fakultetu ne verujem da postoji bilo šta što bi sećalo na Sergija Lukača. Nije bio čovek koji bi tako nešto očekivao i zahtevao, ili stvarao osećaj kod drugih da su mu nešto dužni, smatra Jovanka Matić, studentkinja treće generacije „lukačevaca”, koja je umesto u novinarstvu svoj profesionalni mir našla u nauci, komunikologiji i istraživanju medija.
Otuda i ovaj tekst. Tri su ključna momenta koja su opredelila da dobije izgled kakav je pred čitaocima, i svoju formu i svoju suštinu.
Samo najbolji ostavljaju tragove u vremenu i ljudima, zapisano je u predgovoru jedine Lukačeve knjige Odrazi vremena, svojevrsnom žurnalističkom testamentu, koji je ostavio.
Prvo, ovo je pokušaj da njemu u čast ostane makar pisani spomenik, koji će generacijama koje dolaze biti putokaz ka vrhunskim žurnalističkim znanjima, a onima koji ga se tako dugo nisu sećali, prilika da otplate, makar i delimično, ogroman moralni dug prema svom kolegi, prijatelju ili profesoru. Sve to iz razloga što je malo onih među njegovim bivšim studentima koji neće priznati da im je bio uzor i uz to reći: „Ostao sam njegov veliki dužnik”.
Drugi važan momenat jeste što su u njegovoj istraživačkoj fazi angažovani studenti sportskog novinarstva Fakulteta za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla” iz Beograda. Oni su se u pripremama za obavljanje intervjua, kao osnovne metode prikupljanja građe o liku i delu Sergija Lukača, kroz neposrednu praksu upoznali sa njegovim specifično pisanim člancima, bilo da je reč o onima iz oblasti sporta ili fenomenologije društvenih pojava zanimljivih najširoj javnosti. To će im potencijalno biti od koristi, kao model i uzor za posao kojim će se ubuduće baviti. Učenje novinarstva kroz praksu, a ovde je reč upravo o konkretnom projektu, jedno je od fundamentalnih opredeljenja Lukačeve škole žurnalizma, koja se u moderno vreme u Srbiji sve više napušta, pa je ovakav pristup i svojevrsni pokušaj reafirmacije stare škole u ovdašnjem akademskom obrazovanju novinara.
Treći važan momenat je određen činjenicom da nas je ovo zakasnelo buđenje svesti o značaju i veličini Sergija Lukača neizbežno suočilo sa oskudnim fondom autentičnih izvora o liku i delu omiljenog profesora i novinara. Budući da su autori mogli da računaju sa isuviše skromnom dokumentacijom, ostali su nam – živi svedoci, ljudi koji su se družili, radili, sarađivali, ili na bilo koji drugi način bili u stalnoj ili povremenoj komunikaciji sa Lukačem. Njegovo pisanje, retki intervjui i kazivanja drugih o njemu, stvorili su okvir za portret čoveka koji je, činjenično govoreći, obeležio epohu u kojoj je živeo.
Sergije Lukač sa roditeljima
Foto: Monografija „Sergije Lukač“
Samo najbolji ostavljaju tragove u vremenu i ljudima, zapisano je u predgovoru jedine Lukačeve knjige Odrazi vremena, svojevrsnom žurnalističkom testamentu, koji je ostavio. Prebirajući po tim tragovima, zajedno sa njegovim savremenicima, sigurni smo da nećemo preterati ako kažemo da je ovaj Mostarac i Hercegovac bio čovek renesansne formule, koga su krasili živost, multidisciplinarnost, umeće, pismenost i široka kultura, profesionalno i lično gospodstvo, a bio je i poliglota koji je govorio šest jezika. Ostaće upamćen kao misionar sporta i zdravog života, filozof žurnalizma, spiker nadolazeće komunikacijske ere, omiljeni univerzitetski profesor bez udžbenika, ali i kao autor nenapisanog, a još živog, prvog novinarsko-akademskog manifesta, rodonačelnik generacijskog pristupa novinarstvu u kome je praksa dominantna – tvorac, prijatelj i otac „lukačevaca”, najbrojnije familije u srpskom novinarstvu...
Uvek u manjini, jer je bio u pravu, vazda čvrst i ubeđen u snagu slobode misli, reči i duha, definisao je Tijanić uzroke te neobjašnjive distance društva prema profesoru. Za njega se s pravom može reći da je bio – čovek inicijative. Osnivanje prvog Žurnalističkog smera na beogradskom FPN 1968, s još nekolicinom profesora, kao i tranzicija klasičnog NIN-a u njuzmagazinsku formu početkom sedamdesetih minulog veka, idu njemu na dušu. Uprkos takvim iskoracima u svojim dvema omiljenim profesijama, novinarskoj i akademskoj, najponosniji je bio na svojih 70 godina amaterskog rada u fizičkoj kulturi i rekreaciji.
Teoretičari na Univerzitetu su uvek insistirali na teoriji, s druge strane novinari samo na praksi. Profesor je vizionarski shvatio da su ova dva puta jedini mogući način modernog obrazovanja novinara, rekla je svojevremeno na promociji Lukačeve knjige prof. dr Neda Todorović, njegova asistentkinja i najbliža saradnica na FPN.
*Tekst je uvodni deo iz monografije "Sergije Lukač, prometej novinarstva" izdat oktobra 2023. godine u izdanju Fakulteta za sport i Službenog glasnika
Kraj prvog dela