Sergije Lukač obeležio je uspon srpskog novinarstva 60-ih, 70-ih i 80-ih godina XX veka, usmeravajući ga na put akademskog i profesionalnog sazrevanja. Najveća njegova snaga i najupečatljiviji utisak o njegovom liku i delu kriju se, zapravo, u činjenici da je svako od svojih ličnih uverenja, u bilo kom segmentu života, overavao – ličnim primerom. Taj podatak iz njegove biografije uticao je na mnoge da bez zazora govore o svom profesoru, kolegi ili prijatelju kao istinskoj – moralnoj gromadi. Otuda su njegovih 25 godina u NIN-u, sa 1549 objavljenih tekstova na stranicama ovog nedeljnika, i 17 školskih godina na fakultetu sa oko 1000 diplomaca, bili svojevrsni poligon za sticanje poverenja, kako kod čitalaca tako i kod studenata. Taj kapital nemerljive vrednosti prati i danas sećanje na omiljenog profesora i novinarskog velikana.
Predavao je o novom, industrijskom novinarstvu, koje je višedimenzionalno, sintetičko, u kome se prvo objašnjava, a potom sudi. Toga se pridržavao i kao profesor i kao autor, rekao je jednom prilikom Milan Milošević, stari ninovac i njegov verni profesionalni potomak. Kada se svemu ovome doda bogato životno iskustvo i burne godine kroz koje je prolazio mladi Lukač, onda slika o njegovom intelektualnom habitusu postaje kompletnija.
RUKOVANJE SA GEBELSOM
Još kao dečak sreo je na olimpijskim igrama u Berlinu Hitlera, a lično se rukovao sa Jozefom Gebelsom. Prisustvovao je kao gimnazijalac sahrani ubijenog kralja Aleksandra 1934. godine u Beogradu, učestvovao je i galamio u demonstracijama 27. marta 1941. godine, doživeo i preživeo bombardovanje Beograda 6. aprila iste godine, bio teško ranjen na Sremskom frontu... Vaspitavan između Mostara i Švajcarske, odakle mu je bila majka, imao je sreću da se od najranijeg detinjstva druži sa čak osam nacija, što je u njemu izgradilo stabilan kosmopolitski duh. Večito je ostao nepopravljivi Jugosloven, uprkos velikom razočaranju zbog krvavog raspada zajedničke države. Celog života je bio levičar, od prvih radničkih demonstracija u Mostaru pa do kraja života, gajeći genetski ugrađen i istančan osećaj za probleme siromašnih, kako u davnim školskim danima, tako i u nama bliskim vremenima izbeglištva njegovih Mostaraca.
Svirao je harmoniku i klavir, što mu je donosilo dodatnu popularnost u tinejdžerskom dobu, osnovao školski džez bend i svirao po igrankama, što ga je posebno stavljalo u fokus pripadnica lepšeg pola. One su u njegovom životu uvek izazivale najpozitivnija osećanja. Među tri najvažnija faktora u njegovom životu, koji su najviše uticali na njegovo formiranje i kasniji odnos prema životu, nalazi se, stoga, očekivano i jedna žena – njegova supruga Ognjenka, čiji značaj, uz uticaj koji su na njega ostavili otac i njegov omiljeni Mostar, nikako nije na poslednjem mestu u ovom zbiru.
Umesto u kafanu, išao je na trčanje na Adu ili Košutnjak, umesto da utapa svoja novinarska razočaranja u alkoholu, on je svoje intimne profesionalne ispovesti vršio u svojoj porodici, sa suprugom.
Od oca je preuzeo konsekventan i zanimljiv sistem vrednosti u kome su ljubav prema sportu i ljudima uvek imali prioritet. Zato je i bilo logično da osnuje prvu atletsku sekciju u Mostarskoj gimnaziji, da donese prvi sklopivi kajak u grad na obali Neretve, a da kasnije tokom zrelog životnog doba hoda tom stazom otvaranja novih puteva, osnivanjem atletskih klubova u Zagrebu ili njihovim uspešnim vođenjem u Beogradu. Bio je atletski šampion Univerziteta u Grenoblu u trčanju na 400 metara s preponama, aktivan takmičar tokom svog boravka u Zagrebu, pa Beogradu, atletski reprezentativac i kasnije trener atletske reprezentacije Jugoslavije. Voleo je fudbal i smučanje, a omiljena akademska disciplina bilo je igranje malog fudbala sa studentima. Cilj mu je bio da prodre u tajne dubine njihovih karaktera. Imao je običaj da kaže kako „kroz sport slavi radost življenja”.
Sergije Lukač, 1953. godine
Foto: Lični arhiv S. Lukač
Nenametljivo i tiho Sergije Lukač je bio i učitelj života. Kao „gospodin u izrazu i izgledu”, uvek je bio elegantan, besprekorno obučen, sa naglašenom potrebom da ruši klišee, i to posebno u novinarskom esnafu. Zato je i zaslužio nezvaničnu titulu prvog antiboema među žurnalističkom bratijom, budući da mu se pripisuje zasluga kako je baš on najavio kraj novinarstva kao boemske profesije. Umesto u kafanu, išao je na trčanje na Adu ili Košutnjak, umesto da utapa svoja novinarska razočaranja u alkoholu, on je svoje intimne profesionalne ispovesti vršio u svojoj porodici, sa suprugom. S druge strane, u druženju sa kolegama i prijateljima bio je duhovit, žovijalan, direktan i uljudan, strpljiv u razgovoru, što je nasledio od oca, i u konstantnom nastojanju da ostane – mlad.
Godine i starost nije priznavao. Odrastao kao jedinac, uvek je stremio druženjima i upoznavanju sa što više raznovrsnih ljudi. I kao što nikada nije oprostio roditeljima što mu nisu podarili sestru ili brata, tako je, čini se, njegova posvećenost radu s decom otkrivala neku skrivenu patnju što sa najvećom ljubavi svog života, Ognjenkom, nije imao potomstvo. Povremeni kontakti sa ćerkom iz prvog braka nisu to mogli da nadoknade. Ipak, premda nije imao dece u braku sa Ognjenkom, oko hiljadu novinarskih potomaka koji su ostali iza njega mogu makar malo to da ublaže. Koautor ove monografije pak pripada onim generacijama koje su se za poziv novinara akademski edukovale prilično nakon Lukačevog odlaska u penziju, naravno, takođe na mestu gde je upravo on uspostavljao temelje sistema po kojem je i posle njegovog odlaska tumačena novinarsko-medijska teorija i praksa. Danas, kako se može videti i iz ovog izdanja, očekivano i nije tako teško imenovati one koje je profesor Lukač in vivo pelcovao za poziv novinar i na osnovu njihovih biografija sagledavati njegov značaj. Armija onih koji su kasnije došli i koji mu takođe jednako duguju – ako ne i više – a neretko su nesvesni te činjenice, možda je, ipak, indirektno i veći dokaz za to da takve konstatacije s pravom možemo uzdići do visina aksioma.
STATUA SATKANA OD SEĆANJA
Naslov ovog teksta je za svoju inspiraciju imao ocenu Milana Miloševića, datu u tekstu kojim se oprostio od svog univerzitetskog profesora i novinarskog mentora, gde je istakao da je za Sergija Lukača „novinarstvo bilo prometejska misija”. Iako je simbolika sasvim jasna, nije podstaknuta pretencioznošću autora da njenom glavnom akteru danas sazidamo spomenik kakav do sada nije dobio, premda čvrsto verujemo da se to moralo dogoditi. Naime, iznoseći ponovo na svetlost dana bogatstvo slika iz njegovog života i profesionalnih podviga – na taj način i primere Lukačevog raznovrsnog angažmana i širinu njegovog kreativnog duha, pa ih zatim sve skupa ukrštajući sa svedočenjima onih koji su ga dobro poznavali, učili od njega i radili s njim − namera nam je da konačno pokušamo da oslikamo važnost njegove zaostavštine, ali u njenom što vernijem obliku.
U toj želji imali smo u svesti notornu činjenicu da je Sergije Lukač, poput pomenutog mitskog junaka, radio i stvarao za dobrobit drugih. Bez ostatka se dajući svojim učenicima, kolegama i prijateljima, on se jednako žrtvovao za ideju opšteg dobra, koja je, stoga, i u njegovom shvatanju novinarstva imala mesto apsolutnog imperativa. Bogatstvo svojih iskustava i znanja nije čuvao za sebe, samozadovoljno se reklamirajući u očekivanju lovorika i uzvratnih dobara. Naprotiv, nesebično ih je darivao svima koji su taj poklon prihvatali, ne očekujući gotovo ništa zauzvrat, osim prećutne saglasnosti kao zaloga za veru da će biti na isti način čuvani i razvijani i od strane njegovih novinarskih potomaka.
Sergije Lukač sa koleginicama i kolegama
Foto: Lični arhiv S. Lukač
Lukač je žar novog novinarstva skupljao gde god su ga život i profesija vodili, a potom ga raspirivao u medijskim redakcijama i univerzitetskim slušaonicama. Podgrevajući tako kod svojih naslednika i nadu u neki novi svet, on se, predvodeći ovu hrabru misiju, uporedo sretao i sa onim situacijama u kojima je zbog toga i sam trpeo nepravdu. Sergije Lukač, međutim, ni tada nije prekidao transfer svog znanja i spoznaja, nastojeći što više da razgori vatru jednog novog, a pre svega ozbiljnijeg i odgovornijeg novinarskog razumevanja i praktikovanja. Uočavajući, na tom putu, i one trenutke kada je takva misija bivala sve ugroženija, a neretko i obesmišljena, nije se libio da na vreme upozorava na važnost novinarskih ideala, ali i na očigledne izazove u kojima se ova profesija „više odgovornosti” postepeno sve više udaljavala od svojih praizvora.
Želeći da je čuvaju i sačuvaju od takvog epiloga, prometejski je vatru kvalitetnog novinarstva vraćao u ruke onih koji oduvek predstavljaju primarnu ćeliju onog što danas nazivamo medijskom industrijom – dolazećim generacijama novinara – koji su dalje imali samo taj, jedini i jednostavan zadatak − da ne dozvole da se vatra ugasi, već da je po mogućstvu šire i tako spale korov, koji je još tada počeo da buja, preteći da zatre čak i korene onog na čemu je rasla najpoznatija novinarska škola na ovim prostorima.
Lukač je žar novog novinarstva skupljao gde god su ga život i profesija vodili, a potom ga raspirivao u medijskim redakcijama i univerzitetskim slušaonicama.
Da li se u tome uspelo, tj. da li smo vatru sačuvali, a korov bar iskreno pokušavali da suzbijemo, pitanje je druge vrste. Odgovor na njega, stoga, posredno znači i odgovor na jedno drugo pitanje – da li smo, ipak, dozvolili da se epidemija lošeg proširi i nagrize čak i ono što su Lukač i njemu slični prometeji nastojali da rade, a sve usled našeg nemara i neodgovornosti? Odgovor je možda delom sadržan i unutar ovog teksta, koji svakako nema ambicija da kreira konačnu istinu, ali bi i te kako mogao da pomogne da se stanje konkretnije pretrese, a svež vazduh uđe u davno zaboravljene prostorije onog što danas svi svakodnevno promatramo na našem novinarsko-medijskom pejzažu.
Ovaj tekst, stoga, nikako ne treba da bude doživljen samo kao omaž jednom zaboravljenom velikanu novinarstva i društvene misli na ovim prostorima, već i kao verno svedočanstvo o dešavanjima i promenama koje su ovdašnji mediji, novinarstvo, ali i društvo u celini, doživeli u poslednjih pola veka, ispričano na osnovu životopisa jednog i te kako vrednog pojedinca, koji sam nije imao želja i ambicija da ga doživljavaju i pamte kao važnog i zaslužnog, iako je to svakako izborio.
Istovremeno, da li je baš svaka činjenica, korišćena u ovom traganju za najvernijom skicom lika i dela Sergija Lukača i u nju utkana, pravilno izgovorena i tumačena, možda u ovom zajedničkom autorskom pokušaju i nije najvažnije. Bitnije od toga je da smo voljom, snagom i entuzijazmom njegovih kolega, bivših studenata i iskrenih prijatelja uspeli da stvorimo jednu vrstu simbolične statue, satkane od njihovih sećanja, i otrgnemo od zaborava jednu od najznačajnijih ličnosti u srpskom novinarstvu i kulturi, baš kao što je nekada to činjeno u čast olimpijskih pobednika.
*Tekst je uvodni deo iz monografije "Sergije Lukač, prometej novinarstva" izdat oktobra 2023. godine u izdanju Fakulteta za sport i Službenog glasnika
Kraj