Stanislav Krakov je rođen 29. marta 1895. godine u Kragujevcu. Njegov otac Sigismund (Zigmund), poljski emigrant, radio je kao vojni lekar. Došao je u Srbiju iz Francuske 1885. godine kao dobrovoljac u srpsko-bugarskom ratu. Po završetku rata, ostao je u Srbiji gde se oženio Persidom Nedić, sestrom Milana Nedića. Otac Sigismund je ostao u sanitetskoj vojnoj službi i dobio je posao lekara 18. pešadijskog puka. Oboleo je od tuberkuloze i preminuo 1910. godine. Brigu o Stanislavu preuzeo je ujak Milan Nedić.
Kratke crtice iz biografije Stanislava Krakova, u potpunosti su obeležile njegov život. Dobrovoljac, borac u Prvom ratu, a po završetku Drugog rata u egzilu.
Jedan buran, veliki život koji kao da je i istorija srpskog naroda u jednom vremenskom trenutku, dvadesetog burnog veka.
U vreme kada su rodoljublje i ljubav prema otadžbini postali skoro izlizan, nepostojeći pojam, ova knjiga može čitača da vrati na stazu časnih predaka
Ova bura napravila je od Krakova filmskog stvaraoca, koji je za sobom ostavio film o Prvom ratu, sa pregršt dokumentarne građe koja je najlepši svetlopis tog doba.
Pored filma, Stanislav je za sobom ostavio možda i najuzbudljiviju knjigu, pisanu na našem jeziku. Knjigu koja je dugo skrivana, objavljivana u inostranstvu, a tek je u relativno skorom vremenu, Službeni glasnik je objavio sabrana dela Stanislava Krakova i njegovu najznačajniju knjigu.
Reč je o delu „Život čoveka na Balkanu”.
U vreme kada su rodoljublje i ljubav prema otadžbini postali skoro izlizan, nepostojeći pojam, ova knjiga može čitača da vrati na stazu časnih predaka. Da ga nadahne, ispuni nekim osećajem posebnosti i pripadanju jednom velikom narodu, koji je cenio poštenje, vrline i čast. Neretko osete se i suze na licu.
Stanislav Krakov sa odlikovanjima
Foto: Službeni glasnik
Kada se pojavila knjiga u izdanju Službenog glasnika, poklonio sam je sinu, jer je moje staro izdanje (izdavač „L' Age d'homme”) izobeležavano i sugestivno, da mu bude vodilja za život.
Kada pominjem časne pretke, ovo je veliko delo o časti, koja takođe nestaje, možda još tačnije nedostaje. Uzvišen pojam za koji se nekada živelo i umiralo, i to ne tako davno.
Pored uzvišenosti koje ovo delo poseduje, taj tanani dodir sa visinama ujedno je i sidro. Iako je reč o romanu srpske moderne, zasniva se na dokumentarnoj građi, nastaloj na dnevnicima koje je Krakov vodio tokom Prvog rata.
Kažu da u poslednjim trenucima života smrtnik u svesti vidi projektovanu celu svoju prošlost. Tri puta sam već ušao u te poslednje sekunde, a jednom sam zakoračio sa obe noge preko te tajanstvene granice između života i smrti…
„Život čoveka na Balkanu” započinje poglavljem „Sećanje na oca” koje na fin način greje sujetu očeva, a ujedno opominje na važnosti figure oca, i ideje, duha koji vlada u svakom roditeljskom domu.
U uvodnoj reči Krakov vrlo nenametljivo ukazuje na još jedan veliki problem, a to je razumevanje Zapada za sve što se dešava na Balkanu i u Srbiji.
Knjiga „Život čoveka na Balkanu” je zaista jedno od dela koje u bibliotekama stoje na posebnom mestu, vidljivom i opet nekako blizu srca. Uostalom, evo šta nam je Krakov ostavio u amanet, u smiraj svog života, 1968. godine, u Parizu:
Stanislav Krakov u ratu
Foto: Službeni glasnik
Kažu da u poslednjim trenucima života smrtnik u svesti vidi projektovanu celu svoju prošlost. Tri puta sam već ušao u te poslednje sekunde, a jednom sam zakoračio sa obe noge preko te tajanstvene granice između života i smrti, ali nikakvu projekciju dotle proživljenog života nisam imao.
Ipak u dugim danima i još dužim noćima koje sam po planinama i šumama celog Balkana, u najvećoj neizvesnosti i opasnosti, proživljavao punih sedam godina svoje prve mladosti kao vojnik, a potom mnogo kasnije i po drugim podnebljima kao čovek izvan zakona, imao sam često iznenadne vizije koje su se rasprskavale kao vatromet u mojoj uznemirenoj mašti. U njima sam otkrivao i ponavljao mnoge protekle trenutke koji, stavljeni jedan pored drugog, čine život jednog čoveka…
Ako ova moja daleka i bliska sećanja da ljudi sređenog, empiričkog i nesentimentalnog Zapada upoznaju težnje i potrebe, polete i stradanja baš mog srpskog naroda – a one su iste za sve narode sa Balkana – naroda koji je samo u toku polovine stoleća, koju sam proživeo, izgubio trećinu svog stanovništva, bacajući se nepoštedno u krv i propast da bi dostigao one snove kakve su ljudska sloboda, nacionalna nezavisnost, državna ravnopravnost i kolektivna čast; onda ću smatrati da sam ispunio najvažniju svoju životnu misiju…