Verujem da ne postoji čovek koji nema svog heroja kome se ne divi, koga voli i poštuje na poseban način i koji je u njegovim mislima najčešće nedostižan ideal. Ili, u krajnjem slučaju, svako od nas je bar nekada, bar neko vreme, imao takav uzor, najčešće u detinjstvu.
Ko je ustvari heroj? U rečnicima piše da je to čovek koji se posebno ističe hrabrošću, ali ne samo svojim fizičkim sposobnostima, već i time što je bio ili stalno jeste, duhovno nadmoćan. Reč heroj potiče od grčke reči i označava nekoga ko je polubog, junak koga drugi poštuju kao boga. Od reči heroj nastao je pojam heroizam. To je viteštvo, junaštvo koje neko pokaže kao ratnik koji druge štiti, ratnik koji brani, koji ispunjava ljudsku obavezu za dobrobit ljudi, čovečanstva.
Da bi se neko istakao kao heroj potrebna je situacija koja traži heroizam i potrebno je zlo, nevolja, kojima se potencijalni heroj mora suprotstaviti. U takvim, najčešće dramatičnim situacijama, svako od nas može različito da se ponaša. Neko će u svemu biti pasivan, neko će se delimično aktivirati, a neko će dati sve od sebe da se opasnost otkloni, da se zlo zaustavi.
Davno je Konfučije rekao da „videti ono što je ispravno, a ne učiniti to, nedostatak je hrabrosti”. Čovek pasivan u situacijama koje traže akciju, postaje saveznik, saučesnik zla, nevolje. Nečinjenje ga svrstava u plašljivce koji zbog toga ne mogu biti srećni. Čak i kada ga drugi ne osuđuju, ne može izbeći razgovor sa sobom, preispitivanje savesti i sudbinu samoprezirućeg čoveka. Ako doživi da ga sredina osudi, da ga počne prozivati, kriviti i prezirati, neminovno će osetiti težinu Njegoševih reči da „strah životu kalja obraz često” i da je u ekstremnim situacijama „bolje jedanput čestito umreti, nego ceo život umirati od straha” (Ezop). Zašto? Zato što „kukavice i pre smrti mnogo puta umru, a junak se sa smrću samo jednom sreće” (Šekspir). Dučić je smatrao da „čovek koji nije hrabar ne može biti ni pošten, jer za poštenje su potrebne žrtve kakve kukavica ne ume da podnese, a potrebna je i velikodušnost koju on ne može razumeti“.
HEROJSTVO ILI UMIRIVANJE SAVESTI…
Može se prihvatiti da je odluka između hrabrosti, herojstva, viteštva s jedne strane, i kukavičluka s druge strane, pre svega moralno pitanje, moralni problem koji treba rešiti. Moralan čovek najčešće nema mnogo izbora i mora prevazići sopstvene strahove, mora izaći iz zone komfora i ući u zonu rizika, većeg ili manjeg, u zavisnosti od situacije. Prihvatajući rizik može postići veliki uspeh, slavu, ali i pretrpeti i ogroman neuspeh; može čak i život izgubiti, ali će takav čovek uvek biti moralni pobednik. Anibale Karači je oko 1.600 godine naslikao zamišljenog mladog Herkula koji donosi odluku hoće li živeti moralno ili srećno. Ako živeti moralno znači živeti hrabro; ako kukavica ne može zbog svog kukavičluka nikada biti potpuno srećan, onda takva dilema ne može ni postojati.
U kritičnim situacijama neki će se oprezno, promišljeno, uključiti u akciju. Takva vrsta poluherojstva, herojstva sa zadrškom, verovatno je samo umirivanje sopstvene savesti i opravdanje pred drugima: „učinio sam koliko sam mogao”, ili „učinio sam koliko je bilo pametno“. Balzak je rekao da se hrabrost rađa u mozgu, ali da srce odražava hrabrost. Strah od štete koju može pretrpeti rađa kod čoveka stanje dileme „nastaviti ili odustati”. Kolebljivost je odluka poluheroja ili polukukavica, zavisno iz kog ugla se gleda.
Može se prihvatiti da je odluka između hrabrosti, herojstva, viteštva s jedne strane, i kukavičluka s druge strane, pre svega moralno pitanje, moralni problem koji treba rešiti.
Pravi heroj će se mnogima učiniti kao iracionalno biće. Ali, kada se vratimo na izvornu definiciju heroja kao bića koje u sebi objedinjuje ne samo telesnu, već i duhovno nadmoćnost, možemo lako razdvojiti hrabrost od ludosti, od nesvrsishodne hrabrosti koja nema realni, plemenit cilj. Pravi heroj zna da se nalazi na ispravnom putu i kreće njime svestan da je put neizvestan i da možda neće stići do cilja. Suština herojstva je da se čovek aktivira, da reaguje odmah kada su svi uzdržani ili potpuno pasivni. Ali heroj, junak, to čini za opšte dobro ne vodeći se idejom o svojoj ulozi, o ličnoj koristi i čineći to bez izražene egocentričnosti.
I miran život ima svoje heroje, one koji ceo život posvete nauci, stvaranju, radu, nekoj ideji, humanitarnim aktivnostima ili nečem drugom. Heroj u miru je svako ko pronađe smisao svog postojanja i učini sve da dostigne svoj ideal, svoj cilj. Jasno je da je to vreme kad onaj deo herojstva, sadržan u duhovnoj nadmoćnosti, ima prioritet. Tada je hrabrost reći, napisati ono što drugi ne smeju, uputiti se u nepoznato, istraživati ono o čemu maštaju ljudi bez hrabrosti, biti kreativan i prihvatiti neizvesnost kao životni stil, stalno učiti i napredovati, voleti svoj posao kao „najbolji od svih poslova”, voleti bez granica… Ali, voditi računa da, kako kaže Marko Miljanov, čovek ne smije sve što može; da hrabrost takve vrste ne sme biti izvan moralnih načela sredine i ugroziti nedužne.
KAKO DOBAR ČOVEK POSTAJE LOŠ
U dramatičnim situacijama koje zahtevaju herojstvo i proizvode heroje mora postojati nevolja, zlo, kao glavni pokretač na akciju. Pored svih nevolja koje nam priroda može zadati, pored poplava, zemljotresa, požara, klizišta, udara meteora, bolesti, epidemija i drugog, ipak, najveće zlo može izazvati čovek čineći to protiv drugog čoveka.
To večito pitanje o poreklu zla, kako čovek do tada veoma dobar, odjednom postaje loš, misli loše i čini zlo, teško da ima univerzalni odgovor. Jedan od mogućih odgovora pokušao je da nam da poznati psiholog Filip Zimbardo, tvorac opštepoznatog „Stenfordskog eksperimenta” u kome je pokazao da većina običnih ljudi, kada se oslobode odgovornosti, mogu drugima nanositi bol čak toliko veliki da on može ubiti. Dakle, običan čovek pod odgovarajućim okolnostima može da postane zao, ali u istim okolnostima heroj ili kukavica. Interesantna je izjava jednog od najvećih pobornika mirnih rešenja sukoba, Mahatme Gandija, koji je rekao: „Tamo gde se mora birati između kukavičluka i nasilja, ja sam za nasilje”.
U dramatičnim situacijama koje zahtevaju herojstvo i proizvode heroje mora postojati nevolja, zlo, kao glavni pokretač na akciju. Pored svih nevolja koje nam priroda može zadati, pored poplava, zemljotresa, požara, klizišta, udara meteora, bolesti, epidemija i drugog, ipak, najveće zlo može izazvati čovek čineći to protiv drugog čoveka.
Objašnjenje dva antipoda, dobra i zla, F. Zimbardo je potražio u Bibliji: „Svet je bio, jeste i uvek će biti ispunjen dobrom i zlom, zato što su dobro i zlo Jin i Jang ljudskog postojanja. Ako se sećate, Gospodov najdraži anđeo bio je Lucifer. Očigledno, Lucifer znači ’svetlo’. Takođe znači ’jutarnja zvezda’, u nekim drugim svetskim knjigama. I on nije poslušao Boga, a to je krajnje nepoštovanje autoriteta. I kada se do desilo, arhanđel Mihajlo je poslat da ga izbaci iz raja zajedno sa drugim palim anđelima. I tako Lucifer padne u pakao, postane Satana, postane đavo, i oslobodi se sila zla u univerzumu. Paradoksalno, Bog je stvorio pakao kao mesto za odlaganje zla. Doduše, nije baš uspeo da ga tamo zadrži. I tako ova kosmička transformacija božijeg omiljenog anđela, za mene predstavlja kontekst za razumevanje ljudskih bića koja se pretvaraju iz dobrih, običnih ljudi, u počinioce zla”.
Pojedinac, tvorac i promoter zla, najčešće biva u dobro uređenom društvu osuđen i sprečen, osujećen na neki od načina. Ali, kako neka situacija može pogodovati da se u njoj pojavi heroj, tako može biti povoljna i da se pojavi zlo. Gebels je smatrao da je ideja najvažnija i da ona počinje da živi u jednom čoveku, u desetini, stotinama, hiljadama, milionima ljudi. Može neka sila uništiti nosioce ideje, ali to pokazuje slabost te sile. Ideja, kad jednom oživi, više se ne može zaustaviti. A i ako se zaustavi, to je privremeno i opet će se vratiti još moćnija. Na žalost, ni ideja fašizma kao ni bilo koja druga, kako je to Gebels davno najavio, nikada neće biti potpuno uništena – baš kao ni jedna druga ideja koja stoji na suprotnoj strani. To je pitanje univerzalne harmonije, po kojoj heroj, heroji, nikada ne smeju prestati da postoje, da se suprotstavljaju zlu. Često se kaže da će đavo odneti konačnu pobedu kada dobri ljudi prestanu da čine dobra dela, prestanu da se bore protiv zla. Dilema je velika kada su takvi i rizici, ali je, verovatno, sve razrešio Njegoš: „Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat, to je ljudska dužnost najsvetija”. Teško je biti i ostati čovek visokih moralnih načela i dela, posebno u smutnom vremenu, vremenu zla. Zlo često navodi na zlo one koji mu se suprotstavljaju . Tolstoj je smatrao da „kao što se vatra ne gasi vatrom, tako se i zlo ne gasi zlom”. Nije lako obuzdati svoj gnev, želju za osvetom, želju da se zlo satre u korenu. Praštati, biti veliki u pobedi i kada ima svu moć, može samo heroj koga odlikuje čojstvo kako ga je odredio Marko Miljanov („Junaštvo je kada sebe branim od drugoga, a čojstvo kada drugoga branim od sebe”). Simpatično zvuče reči starog Crnogorca: „Da sam zna’ kako je teško biti čojek, ne bi ni počinja’,” posle kojih se nasmejemo, ali i zamislimo…
* Ovaj tekst prof. dr Vladimira Koprivice deo je pogovora knjige „Sava Kovačević – Mizara”, autora Mlađena Vučetića. Tekst je objavljen u ovom obliku uz dozvolu autora.