„Novac ne može da kupi sreću”, razmišljao je dok se vozio limuzinom gledajući ljude koji peške idu po najgoroj mećavi koju je ikada video. „Glupost!” Limuzina je iznutra bila u najmanju ruku skupocena. Crna kožna sedišta su se presijavala na svetlosti novogodišnje rasvete koja je krasila grad uoči praznika. Doduše, njega ni sneg ni svetla nisu zanimali.
Iako je u kolima uveliko radilo grejanje, i dalje mu je bilo hladno. Nije pomagao ni debeli, teški kaput koji mu je visio o ramenima, u koji je bio uvijen kao u kakav plašt. Nije se ni sećao koliko ga je platio, ali je ručno šiveni, zlatni grb bio dovoljan simbol njegove vrednosti. Ulice su bile krcate, ljudi su zujali naokolo kao mravi, koji privode poslednje pripreme pred zimu, kupuju poslednji poklon za kolegu na kog su zaboravili, ili pak užurbano jure kućama gde ih čekaju njihovi bližnji. Ne i on.
Njegovo odredište bila je kancelarija, jer kada će već sam provesti tu noć, želeo je da je barem provede produktivno. Nije se ova noć mnogo razlikovala od bilo koje druge, barem ne po samoći, nešto drugo mu je smetalo. Ispred njegovog stana, na glavnom trgu, održavao se novogodišnji vatromet.
Foto: AI
„Neradnici, radije bi gledali šarena svetla nego radili nešto produktivno”, promrmljao je čekajući da se na semaforu upali zeleno. Ovuda je prolazio hiljadu puta, ali baš danas je trajalo neobično dugo. Na semaforu se zagledao u dvoje koje su išli ulicom, držeći se za ruke. Iako je vetar pun snega gotovo nosio njihova tela, pokrivena samo naizgled tankim jaknama, bez kapa i rukavica, i dalje su se držali za ruke. Razmišljao je kako se još uvek nisu zaledili na ovoj mećavi, ali ga je još više mučilo nešto drugo. Ne samo da su se smejali, već je bio ubeđen da im je bilo toplo, gotovo vruće.
„Nemoguće”, pomislio je dok su mu se ruke blago tresle od hladnoće iako su bile ušuškane u glomaznim kožnim rukavicama. „Sigurno nemaju za grejanje pa su se samo navikli na hladnoću”, promrmljao je sam sebi dok su mu zubi gotovo cvokotali. Izgubljen u mislima nije čuo vozača koji je proteklih nekoliko minuta pokušao nešto da mu kaže.
„Šefe ne možemo dalje, ulice su zatvorene zbog novogodišnjeg karnevala, da li želite da okrenem auto i vratim Vas kući?”, upitao ga je bojažljivo vozač. Nakon dubokog uzdaha i još dubljeg izdaha, smogao je snage da mu odgovori. „Nikako, ići ću odavde peške”.
Iako je mrzeo hladnoću, ideja boravka u pustom stanu, okružen vatrometima, odbrojavanjem i cikom delovala mu je nepodnošljivo. Teška srca, izašao je iz auta i krenuo da se probija kroz euforičnu masu. „Neradnici”, ponavljao je u sebi dok se probijao kroz tu rulju koja mu je uskratila udoban put do kancelarije.
Foto: AI
Kolone običnih, prosečnih ljudi su ga užasavale, ali još više ga je nerviralo zašto su svi tako srećni i možda još više zašto je izgledalo kao da se samo on smrzava. Neupitno je da je imao najskuplji kaput, najkvalitetnije rukavice, najprestižnije odelo, ali svakim korakom bilo mu je sve hladnije i hladnije, kao da se približavao samom severnom polu. Čudila ga je ta sreća i euforija mase, koja je nekako uspevala da se oblikuje oko njega i potpuno ga zaobiđe. Počeo je da ispituje sopstveni um kada je video ljude koji od vrućine otkopčavaju jakne i skidaju kape, dok je on bio ubeđen da će se zalediti. Kako se sat približavao ponoći, tako je oluja bila sve jača, ali naizgled, samo je njemu smetala. Gledao je ljude oko sebe kako se drže za ruke, grle, smeju, ljube, kikoću, pa čak i igraju. „Ludaci”, pomisli nastavljajući da se probija kroz masu.
Svega nekoliko metara od njegovog cilja, osetio je nagli, jedna primetni talas toplote kako mu je dodirnuo nogu. Kada je spustio pogled, ugledao je malo čupavo stvorenje kako mu se uvija oko noge. Mali pas, više nalik na ućebano klupko pogledalo ga je krupnim plavim očima. Mrzeo je pse, ali ovaj je nekako bio poseban. Na trenutak je zaboravio na hladnoću, a ruke kao da su magično prestale da mu se tresu. Skinuo je rukavice i gurnuo ih u džep, kako bi se sagao i podigao psa. Krzno mi je bilo ledeno, ispunjeno snegom i ledom. Opčinjeno je gledao u sitnu životinju, ne uspevajući da shvati zašto ju je uopšte uzeo u ruke. Pogledi im se nisu razdvajali, sve dok nije primetio da se pas trese. Bez razmišljanja je skinuo kaput i u njega uvio štene, kao da je prava beba.
Znao je da životinjama nije dozvoljen ulaz u prostorije firme, ali za to nije mario. Pojurio je ka vratima gde ga je čekao čuvar. „Dobro veče gospodine, srećni praznici” strogo ga je pozdravio čuvar. „I tebi i tebi” odgovorio je užurbano, držeći smotani kaput u rukama u kome je sakrio psa. „Smem li da Vas pitam zašto držite kaput u rukama, napolju je ledeno”, začuđeno ga je zapitao čuvar. „Ma nije mi hladno” odgovorio mu je, maltene trčeći ka liftu. Vožnja liftom do njegove kancelarije je inače kratka, ali ovoga puta kao da je trajala večnost, a sve vreme ispitivao je sebe zašto mu je ta životinja toliko poznata i odjednom toliko draga.
Foto: AI
Kancelarija je bila mračna, bez grejanja, ali u njoj nije bilo hladnoće. Nije ni stigao da pokuša da rukom u mraku nađe prekidač za svetlo, kada su celu prostoriju obasjala svetla vatrometa. Spektakl boja bio je magičan. Cela prostorija je neprestano sijala. Tek kada je pogledao ponovo u psa, sada već potpuno okupanog svetlošću, shvatio je. „Imaš iste oči kao ona”, rekao da je kroz suze. Nije verovao kako jedan pas može da ima oči toliko nalik ljudskim, toliko nalik njenim, toliko azurno plave. Setio se svake nove godine koju je slavio sa njom, setio se svakog lepog sećanja i uspomene. Ali se setio i kako ju je zapostavio zbog posla, kako je sve svoje vreme provodio na poslu, koliko je plakala i molila ga za barem malo vremena. Setio se kako je bio budala što je dozvolio da zarad novca ostane bez ljubavi svog života. Tuga se pretvorila u odlučnost…
Hitro je izvadio telefon iz džepa, ne ispuštajući sad već od suza pokislog psa. Znao je njen broj napamet, a nikada se ničemu više nije nadao nego da se sada javi. „Halo?”, rekao je umiljati, pomalo zbunjeni ženski glas. „Molim te oprosti mi, ispao sam budala, promeniću se, bilo šta. Samo..”, borio se da dođe do reči od suza ali ga je prekinuo jecaj, praćen tišinom, a zatim i tihim smehom. „Znala sam da ćeš se setiti”.
Da je mogao da leti, odleteo bi do njenih vrata, ali je jednakom brzinom otrčao ka njoj. Do skoro tako ponosan i gord čovek, bojažljivo je pokucao na njena vrata. Kada su se otvorila, gotovo da ga sa nogu nije oborio talas toplote, kakav do tada nikada nije osetio. U rukama je držao malo pufnasto štene, azurno plavih očiju, istih kao njene. „Srećna Nova godina”, promrmljao je, pružajući joj gotovo nasmejano štene koje ga je gotovo u glas propratilo piskavim lavežom. „Znam da si oduvek htela psa, i znaš da mrzim pse, ali ovaj je nekako poseban”.
Nije znao šta da očekuje, ali to svakako nije bio neopisivo čvrst zagrljaj koji je usledio. Sigurno bi ga zagrlila i jače da između njih nije bio pas.
„Ajde brzo, uđi, hladno je napolju” – reče mu ona.
„Pa i nije toliko,” zaključi on.