Srećan sam zbog toga što jesam

Proživeo sam jedan izvanredno zanimljiv život. Video sam mnogo sveta, upoznao mnogo ljudi. Ne kajem se ni zbog čega, mada po nekad pomislim šta bi bilo da sam postao advokat ili dirigent simfonijskog orkestra. Ali, eto, srećan sam što sam upravo ono što jesam sada…

Velikan džeza Vojislav Bubiša Simić ovim rečima ispratio me je iz svog stana u Ustaničkoj ulici, kada mi je pre desetak godina svesrdno pomogao u radu na knjizi „Džez basket” i filmu „Bićemo prvaci sveta” (reditelj Ivica Vidanović). Kada je sredinom marta proslavio stoti rođendan, pomislio sam koliko ga je upravo muzika održala krepkim i vitalnim. Pet sati razgovora pretvorilo se u nezaboravno putovanje, u kojem me je vodio od svog dolaska na svet do danas. Bilo je to kao da preda mnom ispisuje svoju knjigu „Sentimentalno putovanje” (koju sam, inače, pročitao u dahu). Otvorio mi je dušu iako mu je od prvog trenutka bilo jasno da je moje poznavanje istorije džeza oskudno…

U svet muzike zakoračio sam preko moje majke koja je dobro svirala klavir – priča Bubiša Simić, rođen u Beogradu, 18. marta 1924. Moj otac je bio advokat koji je imao svoju kancelariju. Bili smo srednje imućna porodica. Lepo smo živeli. Postojao je onda red da se sluša i uči muzika, da se uči jedan jezik, pa sam i ja – kao dobro građansko dete – morao da se uklopim u taj obrazac. Engleski nije bio u modi već francuski. Nemački smo mrzeli, pošto su nam Nemci bili osvedočeni neprijatelji. Muzici su me privukli i muzički filmovi koji su se davali u Drugoj muškoj gimnaziji, koja je imala svoj bioskop. Ulaznica je koštala svega dinar i po, a nedeljom ste po nekad mogli da gledate i dva filma za dinar. Jedan kaubojski i jedan muzički film. Gledali smo, na primer, Toma Miksa (Tom Mix), u to vreme glavnog kauboja. Kasnije je to bio Džon Vejn (John Wayne). Od muzičkih filmova iz tog vremena posebno pamtim „Brodvej melodi”. Gledali smo i Freda Astera (Fred Astaire), Džindžer Rodžers (Ginger Rogers), Luja Armstronga (Louis Armstrong), Binga Krozbija (Bing Crosby), a bilo je i šansonjerskih, francuskih filmova. Istovremeno sam počeo da učim klavir, ali ozbiljnu muziku. Učio sam klasičnu muziku , ali nisam želeo da postanem muzičar.

Porodična kuća u Majke Jevrosime 39, koju je podigao njegov otac Dragoljub 1930. godine, srušena je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. U prizemlju je bio klavir na kojem je, uz majku Vukosavu, počeo da svira u svojoj 12. godini. U džez je zakoračio kao gitarista, u orkestru Druge muške gimnazije (bila je na mestu na kojem se danas nalazi „Politika”). Prvo je maštao da postane inženjer, jer su svi sa majčine strane bili inženjeri. Zatim je želeo da bude advokat pošto su mu svi sa očeve strane bili sudije ili advokati…

Razapet između ta dva sveta, muziku sam učio tek da znam da sviram, da dobijem neko muzičko obrazovanje. Počeo sam da sviram sa mojim drugarima iz Druge muške, a to su bili Predrag Knežević – violina, Pavle Minh – klavir, Rođa Milivojević – harmonika… Sviruckali smo amaterski, na žurevima, a posle rata po igrankama. Od toga je jedno vreme živela i moja porodica. Neposredno posle rata, kada sam napunio 22 godine, rekao sam sebi da je došlo vreme da radim nešto ozbiljno. Upisao sam pravni fakultet koji sam kasnije napustio. Ali sam u isto vreme upisao i muzičku akademiju na kojoj sam završio odsek za dirigovanje. I dobio sam zvaničnu diplomu dirigenta simfonijske i horske muzike. Međutim, već mi je džez ušao pod kožu kroz te igranke, kroz amaterska sviranja. Osnovao sam orkestar „Dinamo“, pa bio u orkestru Mladena Guteše pri Radio Beogradu, od osnivanja 1948… Posle sam preuzeo taj orkestar i vodio ga 32 godine… Krenuli su uspesi, nagrade, putovanja… Nisam više mogao bez džeza…

---

Neposredno posle rata, kada sam napunio 22 godine, rekao sam sebi da je došlo vreme da radim nešto ozbiljno. Upisao sam pravni fakultet koji sam kasnije napustio. Ali sam u isto vreme upisao i muzičku akademiju na kojoj sam završio odsek za dirigovanje.

---

Bubiša, koji sebe smatra „tipičnim predstavnikom građanskog Beograda između dva rata”, prisetio se svojih dana u Osnovnoj školi „Kralj Petar”, ushićenja s kojim je ulazio u knjižaru „Jakšić” preko puta „Politike”, koju je držao čuveni fudbalski golman (Milovan Jakšić, branio na Prvom SP u Montevideu 1930), pa klikera i krajcarica u babinoj avliji u Kosovskoj ulici, fudbala s drugovima na Starom groblju (na Tašmajdanu), gostovanja velikih svetskih cirkusa „Kludski” (Kludsky) i „Glajh” (Gleich), kandiranog voća iz fine delikatesne radnje „Veljković” (danas je na tom mestu Gradska kafana)...

Svi smo živeli vrlo skladno, drugarstvo je mnogo bilo razvijeno. Drugu mušku je pohađao knez Pavle, dok je kralj Petar Drugi privatno učio kod naših profesora, među kojima je i čuveni Radoje Knežević, brat majora Kraljeve garde Živana Kneževića, jednog od glavnih vođa puča 27. marta 1941. Tako, da se zna – Druga muška je školovala kraljeve”, ističe Bubiša i nastavlja. „Pre rata su postojale samo tvrde ploče sa 78 obrtaja koje bi se, ako ih ispustite, razbile u paramparčad. Moj otac je imao ’hiz masters vojs’ gramofon, onaj s velikom trubom koji se navijao. Pred sam rat je bilo nekoliko muških radnji, ’Frajt’, ’Lazić’, ’Strahov’... U njima su mogle da se kupe američke ploče sa džezom, zvali smo ih ’bransvik’ ploče, mada je pravilno ’brunsvik’. A onda mi je tata 1939. godine, za 15. rođendan, kupio ploču Kaunta Bejzija (Count Basie). Slušao sam tu muziku i pokušavao da je imitiram na klaviru koji mi je kupila baba, inače vrlo imućna žena. Reč je o jednom divnom koncertnom ’blitneru’. Na njemu sam s nastavnicom svirao klasičnu muziku, Šopenove valcere i Mocartove sonate.

U gimnazijskim danima uzori su mu bili američki džez muzičari, pre svih Djuk Elington (Duke Elington) i Kaunt Bejzi (Count Basie). Snažan uticaj na njega izvršili su i domaći džezeri koji su uoči Drugog svetskog rata svirali u Vrnjačkoj Banji. Tu je prvi put video Štuletov orkestar, Sadža, Džoli bojse, Mikija i Melodi bojse…

Pošto sam sa porodicom odlazio u Vrnjačku Banju, koja je važila za banju najvišeg ranga pre rata u Srbiji, imao sam priliku da slušam poznate orkestre. Tada je u banju dolazio fini svet, jer se na more nije toliko išlo. Imao sam tada 14-15 godina… Za vreme okupacije sve više sam slušao džez ploče koje su mi ostale od pre rata.

Krajem novembra 1944, Bubiša je izašao iz istražnog zatvora Ozne u koji je – kako kaže – dospeo a da sam ne zna kako. Dok se očajnički borio da izbegne odlazak u pešadiju i na Sremski front, nekako se obreo u tek osnovanoj kulturnoj ekipi Narodne milicije. Tu je silom prilika svirao partizanske i ruske pesme. Kad je rat minuo, opet se vratio džezu. Od njegovih svirki živeli su lepo i on i njegova porodica…

Kad je oslobođen Beograd, na sve strane počele su da niču drugarske večeri i igranke. A pošto smo mi jedini znali muziku za igru, i tango i folk, bili smo traženi svakog dana. Kada sam 1946. osnovao džez orkestar ’Dinamo’, bio je to prvi big bend u Srbiji, nalik velikim američkim, s grupom saksofona, truba, trombona, ritam sekcijom. Već sam pogled na 15 jednoobrazno obučenih muzičara, sa bedžom ’Dinamo’, davao je celom prizoru neki svečan ton, da ne kažem”, glamur. Pošto smo već bili veliki prijatelji s košarkašima, s kojima smo se kupali na kupalištu na Savi, pozvali su nas da napravimo ’Zvezdane noći’ na Kalemegdanu. Na tom terenu vladala je jedna, da tako kažem, gospodska atmosfera. I tu su, razume se, glavnu reč vodili poznati košarkaši tog vremena, Nebojša Popović, Raša Šaper, Sokolović, Gec, Godžić, Srđa Kalember, Munćan... Od košarkašica Mira Petrović i lepe sestre koje su se prezivale Sokolović. Mi smo svirali a oni su igrali i naručivali šta su hteli. Svirali smo u to vreme isključivo američke stvari, Glena Milera (Glenn Miller), Benija Gudmana (Benny Goodman), Harija Džejmsa (Harry James). U komunističkom Beogradu bili smo kao neka oaza virtuelnog zapadnog ’haj lajfa’, s američkim džezom i publikom koja je igrala bez straha da će je neko opomenuti zbog toga kako se obukla ili što igra fokstrot na neki dekadentan način.

Pedesetih godina prošlog veka, muzičke ploče su u Jugoslaviju stizale iz inostranstva uglavnom preko jugoslovenskih sportista. Tu se najviše istakao košarkaš Radivoj Korać koji je u Beograd doneo prve rokenrol ploče, ali prvu ploču „Bitlsa” (The Beatles).

Sportisti su krajem 40-ih i 50-ih godina jedini putovali u inostranstvo, pa su sa tih putovanja donosili i ploče. Međutim, trebalo je naći i izabrati ploče. Mi koji smo voleli džez mogli smo da dođemo do muzike u Američkoj čitaonici koja je davala ploče na pozajmicu. Ali, i to nije bilo bezazleno… Ukoliko niste bili zaposleni u Američkoj čitaonici, moglo je da se desi da vas posle toga odvedu na saslušanje i da vas pitaju šta tu tražite…

Kad se Beograd nametnuo kao jedna od evropskih prestonica džeza, Bubiša je upoznao svoje uzore, Djuka Elingtona i Kaunta Bejzija. Elingtona je sačekao na beogradskom aerodromu kada je poslednji put gostovao u našoj zemlji, 1970. godine.

---

Bio je 25. maj 1959, kada je Tito je slavio svoj rođendan…Dok smo se presvlačili posle koncerta, jedan oficir uđe i kaže dirigentu Bogdanu Babiću i meni da smo pozvani na prijem kod Tita. Popnemo se u tu salu, kad oko njega čitava politička elita… Rečeno nam je samo da mu priđemo i kažemo: ’Srećan rođendan, druže Tito!

---

Prvi veliki spektakl bio je 1956. godine, kada je došao Dizi Gilespi (Dizzy Gillespie) sa big bendom koji je u tom trenutku važio za najbolji na svetu. Velika stvar je bilo to kada je 1960. godine došao Vilis Konover (Willis Conover), komentator ’Glasa Amerike’, stanice koja je imala specijalnu džez emisiju za ceo svet. Na toj stanici emitovan je i naš orkestar, tako da se znalo da kod nas postoji dobar džez. Kao predsednik Udruženja džez muzičara upoznao sam sve te legende i bio im domaćin. Beograd je – moram to da naglasim – jedan od retkih evropskih gradova koji je od kraja pedesetih do kraja osamdesetih video sve najbolje svetske džez muzičare: Elingtona, Bejzija, Pitersona (Oscar Peterson), Kvinsija Džonsa (Quincy Jones), Elu Fidžerald (Ella Fitzgerald)… Nisu tu privilegiju imali ni Pariz ni London. U Beogradu, dakle u komunističkoj zemlji, strane džezere je bez smetnje snimala televizija, novine su pisale o njima. Majlsa Dejvisa je čak primao gradonačelnik.

Jednim nepromišljenim gestom, Bubiša je učinio mnogo za afirmaciju džeza u Jugoslaviji…

Bio je 25. maj 1959, kada je Tito je slavio svoj rođendan. Pored majskog sleta na stadionu Partizana i niza drugih priredbi, hteli su te godine i zabavni koncert, koji smo i održali u studiju Radio Beograda na sajmu. Sve to je snimala televizija. Tito je prvi put došao na jedan takav koncert, koji je bio neka imitacija Sanrema. Dok smo se presvlačili posle koncerta, jedan oficir uđe i kaže dirigentu Bogdanu Babiću i meni da smo pozvani na prijem kod Tita. Popnemo se u tu salu, kad oko njega čitava politička elita, Ranković, Kardelj i ostali. Rečeno nam je samo da mu priđemo i kažemo: ’Srećan rođendan, druže Tito.’ Tako smo i uradili, ali umesto da krenemo, ja, iz čista mira, postavim pitanje Titu: ’Da li je tačno da ne volite džez?’ Dakle, pitanje u duploj negaciji. Nastade tajac! Ko zna šta me sad čeka, pomislih u sebi! Međutim, odmah je usledio Titov odgovor: ’Nije tačno da ne volim džez! Ja volim džez ali onaj izvorni!’ Posle male pauze, nastavio je i negirao sve što je rekao: ’Kad sam nedavno bio u Sudanu, slušao sam izvornu muziku, taj njihov džez. A američki džez ne volim mnogo, oni su komercijalizovali džez!’ Mislim se, besmislica, jer ko zna šta je slušao u Africi, verovatno neki etno. Ali, bitno je da drugi deo njegovog odgovora nije ušao ni u novine ni na televiziju, već se pojavilo zvanično saopštenje: ’Drug Tito je rekao – nije istina da ne voli džez.’ Taj citat iz štampe sam isekao i čuvam ga.

Bubiša o džez muzičarima govori kao o posebnoj vrsti ljudi, slepo zaljubljenih u džez, ma koliko znali da u njemu nema ni blizu novca kakav se vrti u nekim drugim muzičkim „žanrovima”. Smatra da je džez i danas na visokom nivou u Srbiji, da u njoj i dalje sviraju sjajni džez muzičari, ali da nema dovoljno džez klubova.

Džez muzičari su bedno plaćeni u odnosu na ostale muzičare, pa moraju da se dovijaju i da sviraju neku popularnu muziku da bi preživeli. Džez nema nikakvu propagandnu mašinu. Neke druge muzike, pogotovo novokomponovana, imaju užasno mnogo novca, da obesmišljavaju sve drugo. Potrebna je ogromna ljubav prema džezu da biste mu i u ovim vremenima ostali verni. Ta novokomponovana muzika od džeza je ukrala instrumentarijum, gitaru, bas, bubanj, sintisajzere, čak i saksofon i trubu. Ukrala je razne ritmove, latino ritmove, razne pokrete, sa neskrivenom dozom pornografije... Tu vidite atraktivne svetlosne efekte, muziku emitovanu s najboljih zvučnika, odlične kamermane, ogromne baletske grupe, simfonijski orkestar. Tako vizuelno atraktivna proširila je krug publike sintezom elemenata koji su uzeti od džeza i zabavne muzike pa sklopljeni u najgori mogući sadržaj. Kvalitet pesama, pevanja, tekstova – sve to je katastrofalno. Nasuprot tom lažnom Holivudu imate svega par stotina ljudi na Kolarcu.