Mediji – priznaće to svako na kugli zemaljskoj – nisu kao što su nekad bili, ni po svom sadržaju, ni po svom konceptu, ni po svojoj nameni, a sve manje i po svojoj slobodi… Čast izuzecima. Teško je danas složiti se s tim da je „kutija olovnih slova jedino oružje za odbranu ljudskog dostojanstva” (Krleža), ne zato što nema više olova, već zato što dominiraju mediji koji nemilice atakuju na ljudsko dostojanstvo, ne birajući sredstva.
Utoliko je značajnije podsetiti na onaj čuveni uvodni tekst iz prvog broja „Politike”, januara 1904, kada je osvanuo naslov koji bi i danas privukao svakog slobodnomislećeg čoveka: ZADATAK NEZAVISNE ŠTAMPE! Taj tekst bio je temelj uspostavljanja ne samo ozbiljne štampe na ovim prostorima, već i putokaz ka demokratskom društvu u kojem suprotno mišljenje nije bilo jeres, već dar za onoga kome se suprotstavlja.
Britki redovi na prvom stupcu „Politike” otišli su dalje od uvodnog pasusa, naslonjenog na čuveni govor nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka kome se, uzgred, zamera to što je jedno govorio a drugo činio u praksi… Dakle, „Zadatak nezavisne štampe je“…
„Da slobodno pretresa sva javna pitanja, bez gneva i bez pristrasnosti; da pravednom kritikom vladinoga rada potpomaže opoziciju; da lojalnošću svojom i nepristrasnošću štiti vladu od neosnovanih napada opozicije; da podjednakom revnošću deli udarce i desno i levo od sebe, eto, to je zadatak slobodne, nezavisne štampe”, rekao je Bizmark jednom prilikom u nemačkom parlamentu, on, koji inače nije ni hteo ni umeo da bude nežan spram štampe i javnog mnjenja.
Naravno, taj zadatak nije ni prost ni lak ni u mnogo starijim zemljama, kamo li kod nas. Treba mnogo konsekventnosti, mnogo građanske kuraži, mnogo dubokog, političkog uverenja, pa da se to uvek mogadne da izvrši. Treba i mnogo hladnokrvnosti.
U borbi čovek po neki put i nehotice suviše jako zamahne, ali to još ne znači, da je hteo da ubije. Takvi se udarci moraju mirno i primati i davati, bez srdžbe i bez jetkosti. Kreštavci, svi ljudi slabih nerava, koji dobijaju histerične napade pri prvom sudaru, treba da ostanu kod kuće. Šta traže, kad im mesto nije tu.
Zadatak nezavisne štampe ne samo što je vrlo težak, nego je i vrlo nezahvalan. Naročito kod nas. Nigde se tako lako ne zaboravlja, da neko može imati i protivno uverenje, pa da je ipak to uverenje i pošteno i iskreno. Odmah se podmeću neke zadnje misli i podmukle namere svakome, koji je drugog mišljenja, pa se onda čudimo otkud tolika ogorčenost. Kako je ne bi bilo? I onda u toj opštoj omrazi nezavisna štampa prolazi još ponajgore. Usluge koje ona čini zaboravljaju se brzo; pamte se samo udarci koje s pravom zadaje.
Kod nas se nezavisnoj štampi čak i odriče svaka važnost. To je vladin organ Samouprava pre neki dan izrično učinila. Pretresajući sve vrste današnje opozicije, ona veli, da se nezavisnoj štampi ne može pridavati nikakva vrednost, jer iza nje ne stoji nikakva politička grupa. Pre svega, zašto Samouprava računa nezavisnu štampu u opoziciju? Zar je neprijatelj onaj, koji, kudeći, kad ima šta da kudi, bez zazora i hvali sve što je za pohvalu? U životu se to obično zove prijatelj.
Još je pogrešnije njeno mišljenje, da nezavisna štampa ne može imati nikakve vrednosti, pošto nema iza sebe nikakve političke grupe. Zar je istina manje istina, kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih? Vrednost jedne osude ne leži u količini lica, koje je iskazuju, već u opravdanosti njezinoj, kao što je i pohvala samo onda pohvala, kad je razložita pa ma je i govorio jedan jedini čovek ili stotinu i hiljadu njih.
Svakoj parlamentarnoj vladi potrebna je partijska opozicija i Samouprava ima pravo, kad žali, što je današnja vlada nema. I za vladu i za radikalnu stranku bolje bi bilo da je ima. Ali čega nema, toga može biti. Dotle neka Samouprava dopusti svima onima, koji nisu u partijskoj borbi ogrezli, da slobodno iskažu svoje mišljenje, ne s ovog ili onog čisto partijskog gledišta, već po svom dubokom uverenju.“